Ćerka generala Nebojše Pavkovića dala je pre jedanaest dana intervju za Kurir televiziju u kojem je potresno opisala kroz šta je njen otac prolazio tokom poslednjih meseci života u finskom zatvoru i bolnici. Njena svedočenja otkrivaju niz propusta, teških uslova i nedostatak saosećanja prema teško obolelom zatvoreniku koji je, kako je rekla, „umirao u tišini i bolovima, daleko od porodice“, pa je ona odlučila da ga dovede u Srbiju.
Dug period neizvesnosti
„Poslednje dve godine, otkako je on dobio simptome i određene bolove, nismo u početku sumnjali da je to recidiv bolesti koju je već jednom imao i operisao“, započela je Pavkovićeva ćerka.
„Dugo mu lekari nisu dali dijagnozu, niti su se bavili njim na pravi način. Čudno mi je jer je Finska napredna zemlja što se tiče uslova i aparature, ali njemu jednostavno nisu otkrivali o čemu se radi. Najpre su bili blaži simptomi, zatim su počeli bolovi u leđima, a punih šest meseci nije se znalo šta ga zapravo muči“, ispričala je.
Teški uslovi u zatvorskoj bolnici
Prema njenim rečima, Pavković je kasnije prebačen u zatvorsku bolnicu u kojoj uslovi nisu odgovarali teškom bolesniku.
„To je zatvorska bolnica za celu Finsku, izuzev Helsinkija, i nije ozbiljna ustanova u smislu da se tamo obavljaju operacije ili daje transfuzija. To je samo opšta praksa. Bio je zaključan, iako mu je bilo loše. Tad sam prvi put osetila diskriminaciju za svih jedanaest godina koliko je boravio tamo – i prema njemu, i prema nama, pa čak i prema ambasadi. Tretman je bio loš, nisu se trudili ni da prevedu šta ga boli, ni da razumeju kako mu je. Sestre gotovo da nisu bile prisutne, a on se previjao u bolovima, nesposoban da se sporazume sa doktorima“, ispričala je Marija Pavković.
Birokratska borba porodice
U trenutku kada je njegovo zdravstveno stanje počelo naglo da se pogoršava, Pavkovićeva ćerka započela je borbu sa finskim institucijama kako bi mu omogućila da se vrati u Srbiju.
„U drugoj polovini jula počelo je naglo pogoršanje. Dešavalo se da izgubi svest, pa bi ga prebacili u najbližu ambulantu. Ipak, uveravali su nas da nije ništa ozbiljno. On je od mene krio da danima ne jede. Pravio se da je sve dobro, jer Nebojša ne voli sažaljenje“, rekla je Marija.
„Pomogli su mu drugi zatvorenici“
Kako je opisala, situacija je postajala sve dramatičnija:
„Kad je prvi put izgubio svest, drugi zatvorenici su mu pomogli i sproveli ga do ambulante. On tada već desetak dana nije ništa jeo. Mislila sam da su u pitanju problemi s pritiskom, šećerom, apetitom, nismo još znali koliko je stvar ozbiljna. Držali su ga u ćeliji iako mu je bilo loše. Pisala sam im mejlove, molila da ga pošalju na pregled. Na kraju mi je tata sam rekao da mora nekako do lekara. Tek tada su odlučili da ga prevezu u bolnicu.“
Suočavanje sa istinom
Krajem jula, lekari su konačno uradili potrebne skenere i otkrili mu dijagnozu. Situacija je bila alarmantna.
„Kad sam videla izveštaje, znala sam da je sve ozbiljno. To je bilo početkom avgusta. Donela sam odluku da idem tamo. Kad osoba koja se nikada ne žali i nikada ne traži pomoć kaže da mu je loše, tada znaš da je kraj blizu. Tad sam shvatila da mi je jedini cilj da ga dovedem kući, u Srbiju, da se ovde leči i da bar poslednje dane provede sa svojima“, rekla je kroz suze.
Povratak i kraj
Nakon dugih meseci borbe, general Nebojša Pavković vraćen je u Srbiju krajem septembra, gde je smešten na Vojnomedicinsku akademiju. Ipak, bolest je bila u odmakloj fazi. Preminuo je samo 22 dana po dolasku, okružen porodicom i prijateljima.
Na kraju je dodala - znala sam da ako nema šanse da se izleči, barem će umreti okružen njegovom porodicom i to je bila moja zvezda vodilja. Tako je i bilo, genral Pavković je danas preminuo u Srbiji.