Tara Vestover, danas autorka i istraživačica, odrasla je u okruženju koje se može opisati kao zatvor bez zidova. Njeno detinjstvo bilo je daleko od onog koje većina nas poznaje – provodila ga je u stalnom strahu, pod strogim i često nasilnim nadzorom oca i brata, pripremajući se, kako su oni verovali, za smak sveta.
Porodica je živela izolovano na farmi u Ajdahu, daleko od civilizacije. U kući su gomilali puške i zalihe hrane, verujući da je apokalipsa neizbežna. Tara nikada nije išla u formalnu školu; vlasti nisu ni znale da postoji jer je njeni roditelji nisu prijavili. Njeno obrazovanje zasnivano je isključivo na učenju o mormonskom fundamentalizmu, a znanje o spoljašnjem svetu bilo je gotovo nikakvo zbog paranoičnih stavova roditelja.
Od malih nogu Tara je bila izložena fizičkom i psihičkom nasilju. Brat joj je često zverski nanošio povrede – zavrtanje ruku, udarci, bacanje na pod – dok je otac nastojao da kontroliše svaki aspekt njenog života. Svaka najmanja nezavisnost bila je ometana dodatnim kućnim poslovima ili zabranom čitanja i obrazovanja. Njeno svakodnevno okruženje bilo je obeleženo strahom, izolacijom i konstantnom pripremom za sudnji dan, za koji je porodica verovala da će se dogoditi oko 2000. godine.
Uprkos svemu, Tara je pronalazila male izvore nade. Jedan od braće, Tajler, uspeo je da ode na koledž, pokazujući da život izvan farme ipak postoji. Taj primer joj je ulio veru da i ona može da pobegne iz okvira u kojem je odrasla. Njena borba za znanje i obrazovanje bila je konstantna, uprkos očevom protivljenju i nasilju. Čak i kada je otkriveno da je Tara počela da se interesuje za knjige i obrazovanje, otac je pokušavao da je odvraća, namećući joj sve više kućnih obaveza i stalno naglašavajući strah od spoljneg sveta.
Prethodno, međutim, Tara je pretrpela brojne traume. Veruje da je njen otac patio od bipolarnog poremećaja, dok je njen brat Šon delovao agresivno i u skladu s ocem, često je fizički i psihički zlostavljajući. Tara je iskusila i poniženja zbog svoje rodne ekspresije – bio je trenutak kada je jednostavno želela da stavi sjaj za usne, a brat ju je zbog toga udario, bacio na pod i nazvao je pogrdnim imenima.
Uprkos svim preprekama, Tara nije odustala. Stariji brat se odvažio i prijavio slučaj policiji. Oni su se iznenadili da je devojka jako elokventna i pristojna, s bozirom na to kakav je život vodila. Tri godine nakon što je imala 18 godina, upisala je koledž u Juti, a potom je nastavila akademsku karijeru koja je dovela do doktorata na Kembridžu. Znala je da se nikada ne sme vratiti kući, jer bi to značilo povratak u okruženje koje je prijetilo njenoj slobodi i mentalnom zdravlju.
Danas Tara Vestover radi na doktorskim studijama iz oblasti istorije i političke misli i aktivno se bavi pisanjem. U svojoj autobiografiji opisuje ne samo izazove kroz koje je prošla, već i kako je uspela da se oslobodi porodice koja ju je godinama sputavala. Piše o nervnom slomu koji je pretrpela, ali i o hrabrosti i odlučnosti koje su joj omogućile da pronađe sopstvenu slobodu i identitet. Već godinama nije u kontaktu sa roditeljima, a njena priča postala je inspiracija mnogima koji se bore sa nasiljem, kontrolom i nemogućnošću da se oslobode toksičnog okruženja.
Tara Vestover je simbol borbe za obrazovanje, samostalnost i pravo na život u skladu sa sopstvenim vrednostima, pokazujući da čak i u najtežim okolnostima postoji put ka slobodi i samospoznaji.