Kada je Ejpril Balašio odrastala, njen harizmatični otac je bio nasilan, kontrolišući, ali često veoma voljen. Zatim je njen hraniteljski brat ubijen i ona je počela da spaja datume i mesta koja će se pokazati ključnim za rešavanje niza ubistava.
Godine 2009, dok su njen muž i tinejdžerska deca spavali, Ejpril Balašio je često bila potpuno budna u njihovom domu u Džefersonu, Ohajo, beležeći male gradove u kojima je živela kao dete i pokušavajući da ih upari sa njihovim mesecom i godinom.
To nije bilo tako lako kao što možda zvuči. Njen otac ih je vozio po čitavim SAD – Ohaju, Džordžiji, Floridi, Arizoni, Koloradu, Viskonsinu, Pensilvaniji – u bilo kom vozilu koje su imali u to vreme – kamperu, kamionu, školskom autobusu. Smeštali su se u seoskim kućama, mobilnim kućicama, šatorima, štalama. Ponekad je Balašio završavala školsku godinu na jednom mestu; ponekad nije, jer bi ih otac budio noću, govorio im da se spakuju, a onda bi odlazili, bez oproštaja, ko zna kuda.
Tokom tih noćnih onlajn pretraga, Balašio bi se setila imena mesta, zamislila datum, a zatim ih ukucala u traku za pretragu rečima kao što su „nerešen slučaj“ ili „ubistvo“. To je radila oko 18 meseci pre nego što je nešto pronašla.
„Nerešen slučaj 1980. Votertaun, Viskonsin“ odveo ju je do takozvanih „ubistava ljubavnika“ Keli Dru i Timotija Heka, dvoje devetnaestogodišnjaka koji su nestali sa svadbenog prijema u mestu pod nazivom Konkord Haus u avgustu 1980.
Balašio se odmah setila Konkord Hausa. Njen otac je tamo radio kao čuvar tog leta – iako su se, do trenutka kada su tela para pronađena dva meseca kasnije, Balašio i njena porodica preselili stotinama kilometara istočno u Pitsburg, Pensilvanija.
Međutim, 2007. godine slučaj je ponovo otvoren zbog DNK dokaza – sperme iz Druove odeće – i postojala je telefonska linija za nove tragove. Balašio ju je pozvala te noći, jedva očekujući odgovor, ali je detektivka slušala dok je objašnjavala zašto bi Edvard Vejn Edvards, njen 75-godišnji otac, koji sada živi u Kentakiju sa suprugom sa kojom je u braku više od 40 godina, mogao biti čovek koga traže.
„Kada sam spustila slušalicu, pomislila sam: 'Šta sam upravo uradila?'“, kaže Balašio. „Da li sam poslala tog detektiva u lov na divlje guske? Sumnjala sam u sebe, grdila sam sebe. Da li sam bila užasna osoba da ovo mislim o svom ocu?“
Kako se ispostavilo, nije bila. Edvards nije bio samo odgovoran za ubistva u Votertaunu, već je priznao još tri i nagovestio da ih je bilo još mnogo.
Za neke teoretičare zavere zasnovane na istinitim zločinima, on je najplodniji serijski ubica u SAD, čovek koji stoji iza najozloglašenijih nerešenih zločina u zemlji, od „Ubistava po zodijaku“ iz 1960-ih do ubistva Džonbeneta Remzija u Koloradu 1996. godine. Iako Balašio ne veruje ni u šta od ovoga, ona je čvrsto uverena da je ukupan broj žrtava njenog oca veći od pet.
Balašiova je nakon svega napisala knjigu „Raised by a Serial Killer“. To je fascinantan prikaz detinjstva koje je bilo mnogo toga – zabavno, divlje i slobodno, ali i mračno i zastrašujuće. Edvards je bio monstruozan, ali je takođe činio stvari pune ljubavi. Ovo je bio tata toliko uzbuđen zbog Božića da bi popravio sanke i irvase na krovu, pretvorio svaki njihov dom u zemlju čuda i budio decu noću, jer nije mogao da čeka jutro da ih gleda kako raspakuju poklone koje je tako pažljivo odabrao.
„Moje detinjstvo je bilo rolerkoster, a odnos sa ocem pun ljubavi i mržnje“, kaže Balašio. „Bio je omiljen. Bio je duša zabave.“ Ona veruje da je to delimično razlog zašto je njen otac „mogao da se izvlači sa ovim zločinima toliko dugo koliko jeste“.
Edvards je upoznao Balašiovu majku, Kej Lin Hederli, krajem 60-ih u gradskom autobusu u Akronu, Ohajo. Ona je imala 21 godinu, on 35, uslovno su bili na slobodi iz zatvora.
Imao je težak početak. Rođen od neudate majke, veći deo detinjstva proveo je u sirotištu gde je bio brutalno tretiran. U adolescenciji je prešao sa krađe bicikla na krađu automobila, zatim je putovao po Americi sa brojnim ženama, ponekad radeći u prodaji, ali uvek varujući, pljačkajući i na kraju se našao na FBI listi „10 najtraženijih“.
Međutim, kada je Edvards upoznao Hederli, tvrdio je da je sve to iza njega. Venčali su se i vrlo brzo dobili petoro dece – Balašio je bila najstarija.
Dok je njen otac pronalazio posao gde god je mogao (neizbežno kradući od svojih šefova i smišljajući sumnjive načine da zaradi više od svoje plate), bio je ispovremeno i motivacioni govornik koji je držao javne govore o svojoj transformaciji. Napisao je i knjigu o tome, „Metamorfoza kriminalca“, koju je delio novim komšijama kao neku vrstu vizit karte.
Nije bio usamljenik koga često povezujemo sa serijskim ubicama. Bio je sunce oko kojeg se vrtela njegova porodica. Kada je Balasio, sa dve godine, zagrizala električni kabl i završila u bolnici, Edvards je sedeo pored njenog kreveta, ljuljao je u krilu, na kraju je doveo kući i menjao joj zavoj na licu svakog jutra. Balasio kaže da je njen otac bio navijač, trenirao ju je u sportu, vodio porodične igre, vozio je od vrata do vrata da prodaje kolačiće kako bi mogla da obori državne rekorde u lokalnim inicijativama za prikupljanje sredstava.
Seća se kako su njena braća i sestre krali slatkiše iz apoteke. „Moj tata ih je odmah vratio i naterao ih da se izvine i obave kućne poslove za tipa koji je bio vlasnik apoteke da se iskupi“, kaže ona. „Moj tata je verovatno krao iz iste apoteke, ali zaista nije želeo da odrastamo kao on. Zapravo se sa naklonošću sećam svog detinjstva“, nastavlja ona. „Ovo je verovatno mehanizam suočavanja sa problemima, ali pokušavam da ne razmišljam o svemu negativnom.“
Njena knjiga opisuje više domova na čarobnim mestima – zapuštene kuće sa vitražima, tajnim prolazima i spiralnim stepenicama na zemljištu prekrivenom divljom nanom i voćkama sa kokoškama, psima, mačkama i ponijima. Njen tata je uvek okupljao pratnju, organizovao zabave, roštilje i velike proslave. Ali unutar kuće, kaže Balasio, bio je i nasilan, kontrolišući i nasilan, sa brzim temperamentom.
Ona kaže da je dva puta slomio vilicu njenoj majci, a takođe ju je i ubo nožem – očigledno zato što je pojela sav čips. Jednog minuta bi sedeli za večerom, a sledećeg bi je skupljali sa poda. Te magične kuće u kojima su živeli često nisu imale grejanje ni tekuću vodu i gde god da su išli, Balasio i njena braća i sestre bili su Edvardova grupa dece radnika, penjući se na merdevine popravljajući krov ili na kolenima ribajući podove. Više puta je zapalio ova mesta pre nego što bi otišao. Retko se to dobro završavalo i za životinje – pas obešen u podrumu i mače bačeno na zid su samo dva sumorna primera.
Sa 18 godina, Balašio je bilo dosta. Iselila se, dobila posao i nikada više nije živela sa svojom porodicom.
Ona kaže da sada „više razume“ svoju majku. „Bila je veoma kontrolisana, veoma zlostavljana. Sedamdesetih godina nisu imali programe za žene koje sada imaju. Sigurna sam da se osećala preopterećeno. Nije imala posao, niti vozačku dozvolu, nije radila van kuće, imala je petoro dece. Šta je mogla da uradi?“
Tek krajem 90-ih, Balašio je počela snažno da sumnja da je njen otac ubio. Kako su ona i njena braća i sestre odrasli i otišli, Edvards je postao hranitelj Denija Boja, prijatelja svog najmlađeg sina. Deni Boj je obožavao Edvardsa, nazivajući ga tata i uzimajući njegovo prezime. Edvards ga je ohrabrivao da se pridruži vojsci, vodio ga kroz prijemni ispit i potpisao mu maksimalno vojno životno osiguranje od 200.000 dolara, a on je bio korisnik. Kada je telo Denija Boja pronađeno u plitkom grobu blizu Edvardsove kuće, Edvards se preselio sa suprugom iz Ohaja u Arizonu. Deni Boj je upucan u glavu, ali nije bilo hapšenja.
„Zaista sam verovala da ga je moj tata ubio, samo nisam znala kako da to dokažem, a bila sam zauzeta odgajanjem porodice“, kaže Balašio. Kako su joj deca rasla, pitanja o njenom ocu i njenom čudnom detinjstvu su takođe rasla. Dok su njena deca postala tinejdžeri, strah koji je osećala kada su napolju, posebno uveče, izgledao je divlje nesrazmeran. Sve ju je to dovelo do te vremenske linije iz detinjstva, tih pretraga interneta i hapšenja njenog oca.
DNK analiza je potvrdila da je Edvards kriv za ubistva u Viskonsinu i počeo je da govori i o drugim ubistvima. Do tada je imao 75 godina, bio je morbidno gojazan i zavisan od zaliha kiseonika i invalidskih kolica. Želeo je smrtnu kaznu, koju Viskonsin nije ponudio. Edvards nikada nije dao nikakvo verodostojno objašnjenje zašto je ubio Keli Dru i Timotija Heka, već je umesto toga govorio o „drugim državama“ u koje bi mogao da ode, počevši od Ohaja, koji je još uvek imao smrtnu kaznu.
Priznao je i ubistvo Denija Boja u Ohaju 1996. godine, a takođe i drugog mladog para, Bilija Lavaka i njegove devojke, Džudit Štraub, 1977. godine. Lavako je bio jedan od Edvardsovih majstora i poslušnika. Edvards je tvrdio da ga je ubio jer je Lavako zlostavljao Balašio kada je imala osam godina. U stvari, to je bila istina – jeste – ali Balašio nije imao pojma da je njen otac znao. Nije nikome rekla – niti je znala da je Lavako bio mrtav.
„Kada su mi detektivi rekli, povraćala sam. Bila sam u vrtlogu, imala sam bolove“, kaže ona. „Svaki put kada sam razgovarala sa detektivom, bukvalno sam se zaključala u sobu jer nisam želela da moja porodica bude opterećena kako bih mogla da reagujem. Sećam se da sam ušla pod tuš, zgužvala krpu, stavljala je u usta i vrištala bez zvuka. Taj trik sa tušem sam izvodila mnogo puta.“
Edvards je umro prirodnom smrću u zatvoru u aprilu 2011. godine, nekoliko meseci pre datuma pogubljenja. Balašio kaže da se sada oseća lakše. „Osećam se kao da je skinut veliki teret za koji nisam ni znala da postoji.“ Susret sa ocem Timotija Heka bio je posebno isceljujući.
„Dejv Hek je došao u moju kuću sa svojom ženom Džudi, i bila sam potpuno nervozna, nisam znala šta da očekujem“, kaže ona. „Seli su na moju sofu, a ja sam sedela na podu pored njihovih nogu. Pričali su mi sve o Timu, slatke priče o njegovom odrastanju, i to je bilo poražavajuće.“ Glas joj se lomi. „Šta da je to bilo jedno od moje dece? Želeli su da znaju sve o meni i kako sam odrasla. Na kraju smo se zagrlili. Ostali smo u kontaktu. Više su mi pomogli nego što sam ja njima.“ Njena knjiga je posvećena Dejvu i Džudi Hek.
Sada, kaže Balašio, najveća stvar sa kojom se morala pomiriti jeste koliko je u nekim aspektima slična svom ocu. „Odrastajući, uvek su mi govorili: 'Baš si kao tvoj tata', i to je istina. Moj tata je imao loš temperament, a i ja imam – ali imam i mnogo njegovih dobrih i zabavnih osobina.
„Rođendani, praznici, aktivnosti na otvorenom koje je organizovao za komšiluk – radim te stvari. Mnogo sam naučila i od njega.“ Radim električne vodoinstalaterske radove, postavljam pločice, popravljam stvari, renovirala sam kuće. Tata je bio veoma talentovan u tom pogledu. Prodajna veština koju nas je naučio je jedna stvar koju su sva braća i sestre imali i zaista mislim da nam je to pomoglo da budemo uspešni u životu. I moja deca je imaju.“
Balaskio je sada razvedena, živi sama u Floridi na malom imanju koje zvuči slično onima iz njenog detinjstva, ali mnogo zdravije, gaji 11 štenaca goldendudla. „Ja sam ljubitelj životinja“, kaže ona. „Moji psi, moja mama mačka, kokoške, čak i miševi, svi nekako žive zajedno srećno, a da se ne jure!“
Rešavanje zagonetke njenog detinjstva i dalje drži Balaskio budnom noću. „Počnem da istražujem nešto i to me obuzme“, kaže ona. „Onda naiđem na ćorsokake i moram da napravim pauzu.“ Nikada nije videla Edvardsa nakon što ga je prijavila – iako joj je poslao svoj autogram iz zatvora, dodajući da će jednog dana nešto vredeti. (Balašio ga je bacila u smeće.)
Ipak, sada može da kaže da ga voli. „Dugo sam mrzela svog tatu, ali iskreno mogu reći da ga volim i zahvalna sam na stvarima koje mi je pokazao“, kaže ona. „To je izbor onoga na čemu ću se zadržavati. Zaista verujem da je mislio da je uradio najbolje što je mogao. Nikada ga neću opravdavati. Znam šta je uradio i mogu o tome da pričam – ali on je bio moj tata.“