Zdravko Šotra bio je ime koji je svaki ljubitelj domaće kinematografije prepoznavao kao garanciju narativne topline, dobrog rediteljskog zanata i filma koji publiku ne ostavlja ravnodušnom. Zdravko je preminuo u 92. godini i ostavio iza sebe legendarna ostvarenja, koja su u ušla u istoriju srpske kinematografije.
Ipak, postoji jedan drugi sloj Šotrine pojave koji smo godinama redovno propuštali da kategorizujemo, a to je njegova tiha, dosledna estetika, stil koji, ako ga posmatramo pažljivije, počinje da govori o čoveku koji je, bez velikih reči i bez marketinških trikova, bio konzistentna stilska ikona.
Prvo zapažanje koje ostavlja utisak Zdravka Šotre kao konzistentne ikone stila jeste na premijerama.
Na fotografijama sa premijera, javnih nastupa i intervjua Šotra se javlja u vrlo sličnim kombinacijama, proračunato neutralne palete (sive, tamnoplave, zemljane nijanse), jednostavni sako i uočljive naočare koje mu daju intelektualni, pomalo "profesorski" izraz. Šotrin "uniformni" stil nije rezultat nepažnje, već je estetski izbor koji komunicira ozbiljnost, pouzdanost i neku vrstu diskretne elegancije intelektualca, ono što modne kritike često nazivaju "vizuelnom konzistencijom brenda". Fotografije i intervjui u domaćim medijima pokazuju upravo tu konzistentnost u Šotrinom javnom imidžu, a deluje kao i da privatno nije posustajao.
Funkcionalnost je Šotri svakako bila pred ekstravagancijom. Za razliku od stilskih ikona koji traže šok ili spektakl, Šotrina estetika je radila na principu funkcionalnog stila i principijelnosti. Sako preko tanke košulje, dobro skrojene pantalone, često jednostavne cipele ili čizme, sve to govori o osobi kojoj je praktičnost ipak u funkciji lika koji predstavlja: pedantnog, posvećenog zanatu i sklonog minimalizmu. Bez klasične kravate, ali zato sa leptir-mašnom na važnim događajima.
U kontekstu jugoslovensko-srpskog kulturnog prostora, takav stil je prirodno gravitirao titulama "intelektualac", statusu koji je kod Šotre bio podupret i bogatom filmskom biografijom.
Naočare (različitih, ali srodnih rama), povremeni šeširi ili kape, i prizvuk retro klasika u izboru tkanina, sve je to davalo Šotrinoj pojavi notu autentičnosti. Ti sitni ponavljajući elementi deluju kao potpis; slično kao što režiser ima svoj autorski rukopis u kadru, Šotra je imao autorski rukopis u garderobi. Tu dolazimo do važnog momenta: autentičnost bez reklame, možda najteže dostižna vrsta stila danas. Primetiti da neko stalno bira isti set diskretnih, ali pažljivih detalja znači uočiti njegovu estetsku doslednost. Medijski prikazi i fotografije tokom poslednjih decenija potvrđuju te motive.
Zašto to nismo ranije videli?
Dva su ključna razloga. Prvo, Šotra je tradicionalno bio vrednovan i posmatran kroz prizmu reditelja i pripovedača, u fokusu su mu bile priče, glumci i režija, ne njegov izgled. Drugo, u našoj kulturnoj naraciji modne ikone se obično traže u domenu mode, estrade i brenda; intelektualci i zanatlije uglavnom "prođu" neprimećeno, jer je odustvo ekstravagancije prisutno, ali ne i odsustvo stila. Kombinacija tih faktora značila je da je Šotrina modna konzistentnost dugo ostajala "u senci" njegovog stvaralaštva.
Šotrina pojava definitivno znači za širi kulturni kontekst. On razbija mišljenja o tome da je modna ikona isključivo osoba koja prati trendove ili nosi skupe brendove. Stil može biti i etos, komunikacija profesionalnog integriteta i osobnog ukusa. Šotra pokazuje kako starije generacije kulturnih stvaralaca razvijaju vizuelni kodeks koji traje decenijama i postaje deo njihove javne prepoznatljivosti.
U eri brzih promena imidža i viralnih transformacija, takav konzistentan izgled nudi model za ono što bi se moglo nazvati "održiva elegancija", garderoba koja traje i koja gradi prepoznatljivost.
Na kraju, važno je reći da Šotrina konzistentna ikoničnost nije samo u tome da je izgledao lepo ili oportuno, već u tome što je njegov stil bio produžetak njegove profesionalne etike. Kad sagledamo njegovu karijeru i javne nastupe, jasno je da se radi o jednom suptilnom, ali trajnom kodu vizuelne komunikacije.
Ako ćemo danas posthumno priznati Šotri mesto među onima koji su oblikovali kulturnu scenu i svojim izgledom, ne samo svojim filmovima, onda je to priznanje manje paradni čin mode, a više čitanje jednog životnog potpisa koji je decenijama govorio tiho i uporno.