Valentina i Saša uz Češke već 30 godina su u srećnom braku, nikada nisu sumnjali jedno u drugo, dok su njihovi najbližu ljudi priželjkivali da dožive upravo takvu ljubav. Međutim, pre nekoliko meseci Valentina je počela da primećuje da se njen muž čudno ponaša, ali unutrašnji glas joj je govorio da nije u pitanju prevara sa drugom ženom...
Naime, svoju priču podelila je za tamošnje medije, ne otkrivajući u potpunosti identitet zbog njihove dece i unučića, a mi vam njenu ispovest prenosimo u celosti:
"Jedno sasvim obično jutro pretvorilo se u početak razotkrivanja velike misterije, Valentina nije ni slutila šta će je sačekati na kraju istraživačkog puta kroz koji je sve vreme vodila isključivo intuicija.
Naime, stajala je kod prozora, gledajući kako Saša odlazi kolima na posao, ništa neuobičajeno nije radila. Duže se zadržala i videla kako u njegov auto ulazi lepa mlada devojka. Pokupio je i krenuli su ka izlazu iz njihove ulica. Ta zgodna dama živela je u njihovom komšiluku u kući broj 12.
Unutrašnji glas joj je govorio da nije u pitanju klasična ljubavna afera
"Koga on vozi", pitala se u sebi.
Valentina je gledala kako auto nestaje iza ugla i situacija joj je bila veoma čudna. Za trideset godina braka, Saša nikada nikoga nije povezao. To je bilo pitanje principa. Uvek je govorio: „Svako ima svoj posao, zašto se mešati?“
Odmahnula je glavom. Verovatno je samo pomagao komšinici, smatrala je.
Saša se vratio kasno uveče, a i to je vrlo retko radio. Kada ga je Valentina upitala gde je bio, nesigurno joj je odgovorio da se zadržao na poslu, jer je morao da preda neke izveštaje.
„Do devet sati uveče“, upitala je Valerija, a on se samo nadovezao:
"Val, ne počinji. Umoran sam."
Ušao je u sobu i uključio televizor. Valentina je trenutak stajala na vratima, a zatim otišla da opere sudove. Nešto u njegovom glasu joj se učinilo pogrešnim. Govorio je preoštro.
Opet ista scena
Sledećeg jutra, ponovo je bila na prozoru. Nenamerno. Samo je zalivala cveće prozoru. Saša je izašao, seo u auto i odvezao se do izlaza. I ponovo se zaustavio kod broja dvanaest. Ista devojka. Ista jarka jakna. Ušla je u auto i odvezli su se.
Valentina je spustila kantu za zalivanje i pritisnula čelo uz staklo. Dva dana zaredom. Ovo više nije bila slučajnost.
Čitav dan, misli su joj se vrtele po glavi. Valentina je pokušavala da pronađe logično objašnjenje. Možda koleginica? Neko ko privremeno živi u njihovom kraju? Ili ćerka nekoga koga poznaje? Ali zašto onda Saša ćuti? Obično priča o svim svojim sastancima. Ponekad čak i previše detaljno.
Uveče je odlučila da direktno pita kada se vratio kući:
„Saša, da li nekoga voziš ujutru?“
Zastao je sa kašikom supe na pola puta do usta.
"Šta te navodi na tu pomisao", pitao je, delovalo je da "kupuje vreme" dok ne smisli odgovor.
„Videla sam te sa prozora. Smeštaš mladu ženu unutra.“
„O, to... Komšinica me je zamolila. Auto joj je na popravki. Nova devojka. Upravo se uselila."
Saša je brzo završio svoj obrok i otišao da gleda vesti. Valentina je ostala da sedi za stolom. Nešto nije bilo u redu. Glas mu je drhtao dok je odgovarao. I skrenuo je pogled.
Tokom trideset godina, naučila je da čita svog muža. Lagao je. Definitivno je lagao. Ali zašto?
Inicijali K. A.
Treći dan. Valentina je rano ustala i otišla do prozora. Sada je već pratila situaciju. Saša je izašao, upalio auto i odvezao se do kuće broj dvanaest - opet. Devojka je već čekala. Brzo je ušla i odvezli su se.
Valentina je obukla ogrtač i izašla u dvorište. Stigla je do zgrade broj dvanaest i proverila interfon. Stan petnaest. Bez prezimena, samo inicijali: „K.A.“
"Došla sam kući i ceo dan razmišljala. Zašto je Saša postao tako tajanstven? Čak mi je pričao o slučajnim susretima u prodavnici. A sada svaki dan vozi nekoga i pravi se da nije ništa posebno. I još jedna stvar. Promenio se u poslednjih nekoliko nedelja. Postao je rasejan. Krije telefon kada zazvoni. Ostaje do kasno na poslu. Ovo se nikada ranije nije desilo", govorila je Valentina, ne krijući da joj je prolazilo kroz glavu da je vara, ali nije mogla da poveruje u to.
Ali sumnje su se već ukorenile. Četvrtog dana, Valentina više nije mogla da izdrži. Rano se obukla, izašla iz kuće i sela na klupu preko puta. Pravila se da čita novine.
Saša se pojavio u pola osam. Upalio je auto i dovezao se do kuće broj dvanaest. Devojka je brzo izašla. Farmerke, džemper, torba preko ramena. Lepa. Veoma lepa. Krenuli su ka centru. Valentina je otrčala do autobuske stanice. Uspela je da uskoči u minibus i gleda kako Saša skreće.
Počela je da prati muža i videla neobičnu situaciju
Valentina je izašla i osvrnula se. Sašinog auta nije bilo nigde na vidiku. Ali je ugledala poznati kafić dva bloka dalje. Stigla je do prozora i zavirila unutra. Sedeli su za stolom uz zid. Saša je nešto govorio, a devojka je klimala glavom. Na stolu su bile dve šolje kafe.
Srce mi je tako jako lupalo da mi se činilo kao da ga svi oko mene čuju. Valentina je zašla iza ugla i čekala. Pola sata kasnije, otišli su. Saša je odvezao devojku nazad do broja dvanaest, a sam je otišao na posao. To joj je bilo još čudnije.
Slomila se na komade
Valentina se vratila kući slomljena. Sela je za kuhinjski sto i briznula u plač. Trideset godina je bila verna supruga, odgajala decu, vodila domaćinstvo. A on...
Uveče je Saša došao kao da se ništa nije dogodilo, usledio je svakidašnji razgovor među supružnicima:
„Kako si, Val?“
"Dobro."
"Izgledaš pomalo tužno."
"Samo sam umoran."
Nije mogla da ga pogleda u oči. Htela je da vrišti, razbija sudove, zahteva objašnjenje. Ali šta bi rekla? Da ga je pratila?
Više nije imala miran san
"Te noći nisam mogla da spavam. Ležala sam tamo i razmišljala. Možda i nije bilo tako loše? Možda su samo prijatelji? Ili kolege? Ali zašto onda to skrivati", pitala se Valerija i dodala:
Pratila sam ga ponovo ujutru. Sve se ponovo dogodilo. Kafe, pola sata razgovora, put nazad. Sledećeg dana, ista stvar. Više nisam mogla da izdržim, rešila sam po svaku cenu da saznam istinu, bila sam spremna i na razvod.
Valentina je sačekala da Saša ode na posao, a zatim je počela da pretražuje. Preturala je po njegovim stvarima, proveravala mu džepove i zavirivala u njegova dokumenta.
Dokumenta koja su otkrila nezamislivu istinu
"Pronašla sam kovertu u staroj fascikli sa papirima. Rukopis je bio nepoznat, ženski. Pismo je bilo adresirano pre dvadeset osam godina. Odmah sam ga otvorila, a u njemu je stajalno:„Saša, ne mogu više da čekam. Uskoro ću se poroditi. Ako ne želiš da priznaš bebu, samo mi reci. Otići ću, i nikada nas više nećeš videti. Marina.“ Kada sam to pročitala, kao da mi se tlo izmaklo pod nogama. Iznova i iznova sam ga čitala", opisivala je Valerija.
Drhtavim rukama je izvadila preostale papire.vIzvod iz matične knjige rođenih. Datum rođenja deteta. Aleksandar Petrovič je naveden kao otac. Majka je Marina Aleksejevna. Devojčica se zove Kristina.
„Kristina... K.A.“, počela je da povezuje stvari.
Valentina je utonula u stolicu. Sve joj je bilo pomešano u glavi. Shvatila je da Saša ima ćerku od dvadeset osam godina. Upravo je to bila nova komšinica.
Zašto je to krio toliko godina?
Valentina je sedela i gledala papire. Bes je ustupio mesto olakšanju, pa ponovo besu.
Lagao je trideset godina.
"Šta još krije? Koliko novca troši na nju? Da li je u kontaktu sa ženom sa kojom je dobio dete? Šta se desilo", navirala su joj pitanja, a misli joj je prakinuo telefon. Bio je to poziv od Saše.
„Val, zakasniću danas. Imam mnogo obaveza.“
„Šta je sa tobom? Je li se nešto desilo?“
"Ne. Sve je u redu."
Spustila je slušalicu i ponovo uzela izvod iz matične knjige rođenih.
„Kristina Aleksandrovna...“
Do večeri, Valentina je donela odluku. Dosta je bilo tišine. Danas će sve ispričati.
Saša je stigao u pola deset. Skinuo je jaknu i otišao u kuhinju.
„Večeraću i ići ću u krevet. Potpuno sam iscrpljen.“
Valentina je stajala pored šporeta, držeći kovertu sa pismom i izvodom iz matične knjige rođenih.
„Saša, sedi. Moramo da razgovaramo.“
„Val, stvarno sam umoran. Razgovaraćemo sutra.“
Okrenuo se i video papire u njenim rukama. Lice mu je prebledelo.
"Gde si ovo našla", šokirano je pitao.
„U tvojoj fascikli. Marina ti je pisala. Pre dvadeset osam godina“, odgovorila je direktno.
Saša se srušio u stolicu. Ćutao je minut, a zatim uzdahnuo.
„Marina... Bilo je to pre našeg venčanja. Šest meseci ranije. Raskinuli smo, a ja nisam ni znao da je trudna. Nije mi ništa rekla. Otišla je da živi sa majkom u drugom gradu. Ovo pismo je stiglo posle našeg venčanja“, pokušavao je da objasni Valentini.
Valentina je sela preko puta.
„I šta si uradio?“
Tajno izdršavao ćerku
„Otišao sam da je vidim. Video sam Kristinu. Bila je tako sićušna... Kopija mene. Marina je rekla: ili se razvedi i udaj za mene, ili ćemo zauvek nestati.“
"I izabrao si mene", upitala ga je Valentina.
„Voleo sam te! Još uvek te volim! Ali nisam mogao da napustim svoju ćerku. Dogovorili smo se da plaćam izdržavanje deteta, ali tajno. Marina nikome ne govori ko je otac. I ne mešam se u njihove živote. Imao sam posebnu bankovnu karticu. Štedeo sam od bonusa, zato nisi primećivala“ priznao joj je i nastavio:
"Marina je umrla pre 6 meseci. Potom me je Kristina pozvala i zamolila da joj pomognem da pronađe posao, nije imala od čega da živi. Nisam mogao da odbijem. Našao sam joj posao u kancelariji jednog poznanika i iznajmio sam joj ovde stan, jer je jeftinije. Samo dok ne stane na noge.“
Valentina je zanemela nakon što je čula celu istinu.
„Trideset godina, Saša. Trideset godina si krio svoju ćerku od mene.“
"Plašio sam se da te izgubim."
Dok su joj reči odzvanjale u glavi, rekla mu je sa prekorom:
„Sutra ujutru, otići ćeš po nju kao i obično. Samo je nemoj voditi u kafić. Dovešćeš je kući. Predstavićeš me zvanično. Dosta je bilo skrivanja.“
Neverovatan epilog
Sledećeg jutra su zajedno dočekali Kristinu u kolima.
Kristina je izašla iz zgrade. Ugledala je nepoznatu ženu u autu i ukočila se.
„Sedi“, rekao je Saša. „Ovo je moja žena. Valentina.“
Devojka je polako sela na zadnje sedište.
„Zdravo“, odgovorila je Valentina i okrenula se. „Zaista liči na tebe.“
Vozile su se u tišini. Kristina je gledala kroz prozor, očigledno nervozna. Saša je čvrsto stezao volan. Valentina se pitala šta će sledeće reći.
Kod kuće je stavila kuvalo i izvadila nekoliko kolačića.
"Sedi za sto. Hajde da normalno razgovaramo. Do juče nisam znala da postojiš", Valentina se obratila Kristini koja se nadovezala:
„Tata me je zamolio da ne kažem.“
Potom je Valentina zamolila da joj ispriča nešto više o svom životu i majci.
Devojka je počela oprezno da priča svoju priču. O svom detinjstvu, o školi, o majčinoj bolesti. Valentina je slušala i klimala glavom.
"A kako je na poslu? Sviđa li ti se", promenila je temu Valerija.
„Za sada, da. Samo je teško sa stanovanjem. Stan je skup, a plata mala“, rekla joj je Kristina.
Razgovarale su do kasno u noć, Valentina je shvatila da Kristina i Marina nisu imale nimalo lak život, kao ni da je Saša nije prevario, već da se desilo sve pre njihovog stupanja u vezu.
Kako su Sašina i njena deca već imala svoje porodice i samostalno živela, odlučila je da Kristini pruži dom i pozove je da živi sa njima.
"Osetila sam potrebu da joj pružim utehu, delovala mi je tako nezaštićeno. Osim toga, nisam imala razloga ništa da krijem. Insistirala sam da Kristina bude zvanično priznata kao Sašina ćerka. Ono što me je bolelo jeste činjenica što mi nije odmah rekao pre skoro 30 godina, ali sam počela da ga razumem. Bili smo mladi i zaljubljeni, maštali smo o svojoj budućnosti, ubrzo su došla i naša deca. Nije mu bilo lako da mi prizna tako nešto, iako me nije prevario. Bio je to jednostavno - sudbina" - zaključila je Valentina.