Zulejda Ida Latas, poznata i kao Saida-hanuma i Zubejda-hanuma, rođena je u Rumuniji kao Ana Simonis. Bila je supruga Omer-paše Latasa, vojskovođe koji je 1850. godine došao u Sarajevo da uguši ustanak protiv sultana Abdul Medžida I. U Sarajevu sredinom 19. veka komponovala je marševe za klavir i orkestar, svirala klavir i sa svojim bratom držala časove muzike. O životu Mihaila, poslednjeg srpskog poturice pisalo se i kroz istoriju i legendu.
Kada je 2020. godine pijanista Bartolomej Stanković objavio album Voyage, među kompozicijama se našao i njen marš iz 1855. godine. Tako je “oživljeno” stvaralaštvo prve kompozitorke u Otomanskom carstvu.
Susret Ane Simonis i Omer-paše
Ana Simonis rođena je 17. oktobra 1832. u Homorodu (Transilvanija). Sa bratom Georgom došla je u Bukurešt da usavrši muzičko obrazovanje. Upravo tu je upoznala Omer-pašu Latasa, tada već poznatog vojskovođu i uglednu ličnost u diplomatskim krugovima.
Njihov prvi susret opisan je u više izvora: Omer-paša je ugledao mladu damu plave kose tokom njegovog svečanog ulaska u Bukurešt i od tog trenutka njihovi životi su se spojili.
Venčanje u Bukureštu
Sendrea beleži da je jedne večeri George svirao na klaviru Betovenovu sonatu sa mnogo patosa i da je te večeri Omer-paša uspeo da se upozna sa dražesnom, mladom damom koju je na kraju večeri otpratio do kuće. Posle nekoliko dana, navodi dalje Sendrea, Omer-paša poziva Anu u svoju rezidenciju, tražeći od nje da mu svira na klaviru. Utisak koji je ostavila na njega bio je toliko jak da je posle nekoliko dana pozvao njenog brata i zatražio dozvolu da se njome oženi. Roditelji su dali svoj pristanak, ali su postojala dva uslova: da brat George uvek mora biti deo njene pratnje i time joj obezbediti potpunu sigurnost, i da devojka ne sme menjati svoju protestantsku veru. Omer-paša je pristao, a jedan od proučavalaca Omer-pašinog života, Militaru, beleži da je paša odustao i od harema da bi se venčao sa Anom. Venčanjem koje je upriličeno 2. decembra 1848. godine u zgradi Narodnog pozorišta u Bukureštu, Ana Simonis postaje Saida-hanuma, ili Zulaida-hanuma, kako je u nekim izvorima beleženo. Venčanju su prisustvovali konzuli stranih zemalja, viši oficiri turskih i ruskih trupa, rumunski plemići, Anini roditelji, braća i sestre. Mlada je nosila predivnu plavu haljinu od muslina koja joj se slagala sa očima, a najupečatljiviji poklon – skupoceno cveće izrađeno od zlata i dragog kamenja – par je dobio od sultana Međida, pašinog velikog prijatelja.
Ana je tada dobila ime Saida-hanuma, ali je zadržala svoju protestantsku veru, što je bio uslov njenog braka sa pašinim pristankom da se odrekne harema.
Život u Bosni i tragedija
Ipak, sudbina Saida-hanume dobiće drugačiji epilog. Posle Bukurešta uslediće Carigrad, kao privremeno boravište, a onda tvrda Bosna. Impresivan portret Saida-hanume daće u romanu „Omer-paša Latas” Ivo Andrić koji je izgleda detaljno poznavao izvore o Ani Simonis, koja je do danas ostala tajnovita ličnost istorije. U tvrdoj Bosni će supružnici dobiti sina koji će ubrzo preminuti, a zatim će se i odnos među njima ohladiti, što je bilo izazvano smrću deteta ali i pašinim stalnim putovanjima po Bosni, kao i siromašnom sredinom u kojoj se čitava pašina pratnja našla.
Neki od izvora, poput diplomatskih izveštaja iz Bečkog državnog arhiva koje je prikupio Ferdo Šišić, pokazuju da se paša ipak nije bio odrekao harema, jer ga je on pratio kroz Bosnu zajedno sa njegovom ženom. Tako će doći do razilaženja supružnika negde oko 1854. godine, prema londonskim časopisima koji je već te godine spominju kao „Njenu ekselenciju bivšu ženu Omer-paše Latasa”.
Pet vojnih marševa za piano forte Saida-hanumePet vojnih marševa za piano forte Saida-hanume
Kada se o njoj piše, najpre se govori o vojnim marševima koji su pisani za tursku vojsku. Tako je Ana Simonis bila prva žena kompozitorka u Otomanskom carstvu, a takođe i jedna od prvih koje su doprinele uplivu evropskih uticaja u tadašnju tursku muziku, kako beleži poznati muzikolog Emre Arađi, jedan od proučavalaca života Ane Simonis.
Ana Simonis će se po razvodu od Omer-paše udati 1860. godine za Barona Otoa de Braunekera, sa kojim će imati šestoro dece. Udaće se drugi put u svojoj dvadesetosmoj godini života i nastaviti miran život u kulturnim krugovima Pariza. Njena dva sina, Arpada Edmunda i Huga Braunekera, odneće Prvi svetski rat. Arpad Edmund je nosilac francuske Legije časti, dok je Hugo poginuo kao običan vojnik na dalekom Istoku. Ana Simonis, ili Saida-hanuma, umreće u 82. godini života u Parizu 10. januara 1914. godine ni ne sluteći da će za samo par meseci započeti rat ogromnih razmera i u istoj toj godini usmrtiti i njena dva sina koji su jedini, od šestoro ostalih, ostali zabeleženi u dostupnim dokumentima
Ana je vremenom napustila Omer-pašu i preselila se u Pariz. Tamo je nastavila da komponuje i objavljuje muzička dela u prestižnim evropskim časopisima. Njeni marševi izvođeni su širom Evrope, a jedno vreme je bila poznata kao “Ida Saide, bivša supruga Omer-paše”.
Godine 1860. udala se za mađarskog barona Ota fon Brauneckera, sa kojim je imala šestoro dece. Dvojica sinova, Arpad Edmund i Hugo, izgubili su život u Prvom svetskom ratu.
Poslednje godine
Ana Simonis, odnosno Saida-hanuma, provela je starost u Parizu. Preminula je 1914. godine, u 82. godini života, ne sluteći da će iste godine izbijanje rata odneti živote njene dvojice sinova. Iako je umrla prije saznanja da su sinovi poginuli, sahranili su je u crnini.
Stil/Stav