Mnogi su zavideli Katarini. Kažu, rodila se sa zlatnom kašikom u ustima. Otac – veliki preduzetnik, majka – ćerka bogatih roditelja.
Živeli su u luksuznom naselju, a u gradu su imali još veći i luksuzniji stan. U školu je Katarinu vozio lični vozač. Učila je, naravno, u privatnoj školi, ali čak i za te standarde, Katarinina porodica bila je veoma bogata.
Devojčica je bila obučena u brendiranu garderobu, na odmore su leteli najmanje tri puta godišnje. Život kao iz bajke.
Za Katarinu bogatstvo nije bilo bajka
Ali za Katarinu to nije bila bajka. To je bio horor film. Rado bi se zamenila sa bilo kojim detetom iz siromašne, ali srećne porodice.
Roditelji Katarine ne samo da se nisu voleli, već su se mrzeli. Ali nisu mogli da se razvedu, jer ih je povezivao zajednički posao.
Otac je gotovo javno varao majku, a Katarina je više puta viđala njegove ljubavnice.
Majka je pila. Mnogo. Od običnih alkoholičara razlikovala se samo po tome što je pila elitni, skupi alkohol i grickala morske plodove i egzotično voće. U svemu ostalom, bila je ista kao i svaka pijanka. Jutro je počinjala čašom vina, a do večeri bi popila bar dve flaše.
Do Katarine nikome nije bilo stalo. Ako bi imala pitanja ili probleme, otac bi joj samo dao novac, ponavljajući standardnu frazu: „Nemam vremena da te slušam“.
Majka je gotovo uvek bila pijana, i Katarina nije želela ni da joj prilazi. Jer bi ili počela da se žali ćerki na život, ili je jedva bila svesna.
Vraćajući se iz škole, Katarina bi se zatvarala u svoju sobu i maštala o danu kada će uspeti da pobegne iz tog pakla. Ni žurke, ni šetnje sa društvom je nisu naročito privlačile, jer je znala da ako joj se nešto desi, njeni roditelji to i ne bi odmah primetili.
Naravno, Katarina je upisala najbolji fakultet u gradu. Kada je rekla ocu da želi da živi odvojeno, on nije imao ništa protiv. Rekao je da će joj poslati agenta za nekretnine da joj nađe stan.
Tada se Katarina obradovala. Konačno, neće slušati svađe, neće gledati pijanu majku niti slušati očeve razgovore sa ljubavnicama. Ali nije bilo sve tako jednostavno.
Pre nego što joj kupi stan, otac je pozvao Katarinu da porazgovaraju.
– Kada završiš fakultet, počeću da te učim porodičnom poslu. Vodićeš ga zajedno sa mnom.
Katarina nije želela da nastavi posao svog oca i dede. Rekla mu je to otvoreno. Taj posao joj je bio odbojan, jer je upravo on bio razlog zašto su roditelji morali da žive zajedno i pate. A Katarina je sa njima patila čitavo detinjstvo.
Otac doveo ljubavnicu u susedan apartman
Umesto toga, odabrala je turizam. Želela je da otvori sopstvenu turističku agenciju i pravi zanimljive rute. Srećom, mnogo su putovali, i bar na odmoru Katarina je mogla da se skloni od porodičnih drama. Mada, i na putovanjima roditelji su se stalno svađali, a majka je nastavila da pije. Jednom je čak otac u njihov hotel, u susednu sobu, smestio svoju ljubavnicu, i Katarina je videla kako noću odlazi kod nje dok je majka već bila u nesvesti od alkohola. Spakovala je kofere i pobegla nazad za svoj grad.
Ipak, ta putovanja su joj makar malo unosila životnu radost. Na ekskurzijama, na plaži, svuda je bežala od porodice. Kada je bila mala, sa njima je putovala i njena dadilja – jedina osoba koja se makar malo brinula o njoj. Kasnije, kada je odrasla, ostala je potpuno sama.
Zato je turizam privlačio Katarinu. A porodični posao joj je bio nešto što je uništilo njen život.
Otac joj postavio ultimatum
Otac, kome je uvek bilo svejedno, tada joj je iznenada postavio ultimatum: ako želi da i dalje živi na njegov račun, radiće onako kako on kaže.
Isto se desilo i sa njenom majkom, koja je nekada pristala na uslove Katarininog dede. Ali majka je volela luksuzan život i bila spremna da živi sa čovekom koga nije volela, i koji nju nije voleo – samo da bi novac pristizao. U poslednje vreme, taj novac joj je služio samo za flašu skupog vina.
Katarina nije želela da ponovi njenu sudbinu. Znala je da tu nije kraj – otac joj ne bi dao da se uda za onoga koga voli, niti da se bavi poslom koji želi. Ubrzo bi se našla u „zlatnom kavezu“ i, poput majke, doručkovala vinom.
Otvoreno mu je rekla da mu se neće pokoriti. On je održao obećanje: ukinuo joj je karticu i rekao da se iseli iz kuće. Jer, oni koji tu žive, moraju da mu se povinuju.
Hteo je tako da je slomi. Ali gledajući u svoju majku, Katarina je sebi obećala da nikada neće postati takva.
Spakovala je stvari i otišla ni sama ne znajući kuda. Imala je nešto malo gotovine, ranije namenjene za džeparac, a sada je od toga morala da preživi.
Shvatila je da otac neće plaćati njeno školovanje. Iznajmila je sobu (novca je bilo taman za par meseci) i zaposlila se kao konobarica. Devojci koja nikada nije oprala ni jedan tanjir bilo je teško, ali imala je cilj i trpela je.
Mnogo puta je želela da odustane, da ode ocu i kaže da pristaje na sve, samo da se najede i naspava. Ali onda bi se setila majke i nastavila da se bori.
Noću je radila, danju učila. Jedva je skupila novac za naredni semestar i stan, znajući da će tako morati godinama.
Ipak, sreća joj se osmehnula. Primetio ju je menadžer lokala. Katarina se izdvajala među ostalim konobarkama.
Uskoro je postala administratorka. Imala je lep govor, držanje i izgled. Bila je savršena za to mesto.
Počela je više da zarađuje, a posle pola godine upoznala je jednog gosta – Viktora. Između njih je započela veza.
Katarina mu nikada nije otkrila ko je zapravo. Samo je rekla da se ne slaže sa roditeljima, da joj je majka alkoholičarka, a otac neveran. Da su bogati – o tome je ćutala. Znala je da to ne bi donelo ništa dobro.
Uskoro se preselila kod Viktora. On je imao svoj stan, pa joj više nije trebalo da iznajmljuje sobu. Promenila je broj telefona, da je roditelji ne pronađu.
Završila je fakultet, zaposlila se u turističkoj agenciji, a kasnije, posle braka, otvorila i svoju. Baš onako kako je sanjala. Najviše ju je grejalo to što je sve postigla bez roditeljskog novca. Udala se za čoveka koga voli, iako nije bio milioner.
Sa Viktorom je dobila ćerku
Dobili su ćerku Sašu, i Katarina joj je davala svu ljubav koju je sama želela od svojih roditelja.
Saša je napunila četiri godine. Jednom, dok su bili kod kuće, zazvonio je interfon.
– Ja ću – rekao je muž.
Vratio se zbunjen.
– Katarina, kažu da je tvoj otac.
Ženi je pozlilo. Izašla je u hodnik i ugledala ga.
Ostario je. Bore su mu prekrile lice. Ali to je i dalje bio njen otac – isti onaj strog čovek, bez osmeha.
– Zdravo, Katarina.
– Zdravo – odgovorila je nervozno.
– Kako živiš?
– Kao što vidiš – raširila je ruke, pokazujući mali hodnik.
– Odlično.
– Nismo lepo razgovarali prošli put. Nadao sam se da ćeš se predomisliti.
– Hteo si da kažeš – da si se nadao da neću uspeti – gorko se nasmešila.
– Možda i tako. Ali ti si jača od svoje majke.
– Kako je ona? – upitala je Katarina, shvativši da ništa ne zna o njima.
– Isto. Možda i gore. Uglavnom, želim da ponovo razgovaramo. Saznao sam da imam unuku. Mogu joj mnogo toga pružiti – privatni vrtić, najbolju budućnost. I tebi... Nije u redu da živite u ovoj rupi.
Katarina je odmahnula glavom. Nije želeo da je vidi – kao i uvek, samo je želeo da je kupi novcem.
– Ne treba nam ništa, tata. Odlično živimo.
– Ne budi smešna – frknuo je. – Kakav je ovo život?
– Onakav kakav ja nisam imala. Srećan. Gde se porodica voli, gde nema prevara, gde se problemi rešavaju zajedno, a ne kupuju parama. Ali ti to ne možeš da shvatiš.
– Verovatno – rekao je. – Dobro, ako vam nešto zatreba, javi se.
Katarina je klimnula i zatvorila vrata. Nije ni primetila da plače. Znala je: roditelji nikada nisu čeznuli za njom, otac je samo želeo da povrati kontrolu. Možda i da od unuke napravi ono što od nje nije uspeo. Ali Katarina to neće dozvoliti.
– Jesi li dobro? – pitao je Viktor, videvši je u suzama.
– Jesam – nasmešila se i zagrlila ga. – Vi ste moje sve.
I zaista, sve je bilo dobro. Ko šta god da kaže – sreća nije u novcu. A Katarina je imala s čim da uporedi.