Autobus se penje krivudavim putem sve više u planine. Ispred prozora promiču italijanski pejzaži: vinogradi, maslinjaci, stare farme. Osvrćete se okolo, nema granice. Nema pasoške kontrole. Nema ni table koja najavljuje ulazak u drugu državu.
Ispostavlja se da ste već pola sata u nezavisnoj državi.
Zemlja kroz koju možete preći pešaka za jedan dan
San Marino čini 61 kvadratni kilometar planinskog predela, stisnutog između italijanskih provincija. Čitava zemlja može se obići peške za jedan dan, ako se ne staje na ručak.
Stanovništvo čini 34 hiljade ljudi. Toliko otprilike ima jedan stambeni kvart u bilo kom velikom gradu. Ali ovo nije spavaonica, već suverena država sa sopstvenom vladom, policijom, poštom i čak vojskom. Istina, vojska broji svega 80 ljudi i više liči na počasnu gardu.
Glavni grad takođe se zove San Marino i nalazi se na vrhu planine Titano. Uske srednjovekovne uličice, zidine, kule, sve kao u bajci.
Glavna posebnost San Marina je što se ovde ne može doći avionom. Uopšte. U zemlji nema nijednog aerodroma, čak ni najmanjeg. Nema železnice. Nema ni morske luke, jer je more udaljeno 22 kilometra.
Jedini način da se stigne je automobilom ili autobusom. Najbliži aerodrom je u italijanskom Riminiju, 27 kilometara daleko. Odatle voze linijski autobusi do San Marina. Put traje pola sata.
Železnica je nekada postojala. Uska pruga povezivala je prestonicu sa Riminijem od 1932. do 1944. godine. Ali tokom Drugog svetskog rata bila je bombardovana i nikada obnovljena.
Meštani koriste automobile za posao i svakodnevne potrebe. Paradoksalno: u zemlji bez aerodroma ima više automobila po glavi stanovnika nego u susednoj Italiji. Na 34 hiljade stanovnika dolazi 1200 automobila na hiljadu ljudi.
Život bez gužvi i semafora
Gužvi u San Marinu nema. Fizički nema gde da nastanu. Semafora gotovo da nema, zemlja se snalazi sa nekoliko kružnih tokova. Najduži put kroz celu teritoriju meri 13 kilometara i može se preći za 15 minuta.
Parking mesta u istorijskom centru su naplatni, kao i u svakom turističkom gradu. Ali postoji zanimljivost: može se parkirati u jednoj zemlji, a peške obići znamenitosti druge. Jer granica prolazi pravo kroz grad.
Ekonomija na turistima i markama
Kako opstaje država bez rude, mora i velike industrije? Zahvaljujući turizmu i ofšor biznisu.
Godišnje San Marino poseti dva miliona turista. To je 60 puta više od broja stanovnika. Turisti kupuju suvenire, djuti fri robu, jedu u restoranima, spavaju u hotelima.
Drugi izvor prihoda su poštanske marke. San Marino izdaje jedne od najlepših marki na svetu. Filatelisti su spremni da plate mnogo za retke primerke. Prihodi od prodaje marki čine oko 10 odsto državnog budžeta. Marke, čini se, hrane celu državu.
Treći izvor je bankarstvo. Do skoro San Marino je bio pravi poreski raj. Novac se slivao iz cele Evrope. Danas su pravila postrožena, ali bankarski sektor je i dalje značajan.
Gde šefovi država znaju sve građane po imenu
Politički sistem San Marina jedinstven je. Zemljom upravljaju dva kapetana-regenta. Njih bira parlament na pola godine i ne mogu biti reizabrani uzastopno. To je zaštita od uzurpacije vlasti.
Parlament ima 60 poslanika. Na 34 hiljade stanovnika to je mnogo. Dakle, jedan poslanik na 570 birača.
Predizborna kampanja u San Marinu je posebna. Kandidati ne kupuju TV termine niti lepe plakate po celoj zemlji. Oni se jednostavno sreću sa biračima lično: obilaze kuće, piju kafu, razgovaraju o problemima.
Ishod izbora često zavisi od porodičnih veza. U maloj zemlji svi znaju sve. Vaš komšija može biti ministar, a prodavac u prodavnici može biti poslanik.
Vojska od 80 ljudi i kriminal skoro na nuli
Oružane snage San Marina čine ko 80 gardista u šarenim uniformama. Čuvaju državne zgrade i učestvuju u ceremonijama. Pravu bezbednost obezbeđuje policija, koju čine 120 ljudi.
Kriminal praktično ne postoji. Ubistva se dešavaju jednom u nekoliko godina. Krađe su retke. Najčešći prekršaj je parkiranje na zabranjenom mestu i prekoračenje brzine.
Zatvor u San Marinu ima kapacitet od osam ljudi. Obično je prazan. Ozbiljni kriminalci predaju se Italiji na osnovu posebnog sporazuma.
Većina stanovnika poseduje dva pasoša: sanmarinski i italijanski. Italijanski im omogućava slobodno kretanje po EU, a sanmarinski donosi ponos što pripadaju drevnoj državi.
Dobiti državljanstvo San Marina izuzetno je teško. Potrebno je živeti u zemlji 30 godina ili se venčati sa lokalcem. Kupovina nekretnina ne donosi državljanstvo. Zbog toga pravih sanmarinaca ima najviše 15 hiljada.
Ostali su stranci, uglavnom Italijani. Oni rade, plaćaju poreze, ali nemaju politička prava, piše portal "Dzen".