Malo je ljudi koji su ostavili tako kontroverzan i trajan pečat na pop kulturu 20. veka kao Hju Hefner.
Od skromnog dečaka iz puritanske porodice Čikaga, do osnivača "Plejboj" carstva i zagovornika seksualne revolucije, njegov život je bio priča o ambiciji i provokaciji.
Iako ga mnogi vide kao revolucionara koji je rušio tabue, njegova priča je i svedočanstvo o mračnijoj strani slave, gde su lični hedonizam i luksuzni životni stil dolazili na račun drugih. Dok je gradio imperiju na fantazijama, Hefnerov život je ostao zamrznut u večitoj adolescenciji, a njegovo nasleđe je sve više predmet kritika koje preispituju da li je borba za slobodu bila samo izgovor za eksploataciju ženskog tela. Njegova priča je priča o čoveku koji je, u potrazi za večnom mladošću, stvorio svet izobilja i glamura, ali i senke u kojoj je ostavio brojne žrtve svog carstva.
Hju Hefner umro je 27. septembra 2017. godine u 91. godini života. Umro je mirno, u svojoj Plejboj vili, a kao uzrok smrti naveden je srčani udar i respiratorna insuficijencija, kao posledica sepse.
Šta je navelo Hefnera na razvrat?
Hju Hefner je u časopisu "Tajm" 2005. godine, detaljno govorio o tome kako je izgradio svoju ličnost. Mi vam njegov tekst prenosimo u celosti:
"Ja sam klinac koji se potpuno ponovo izmislio. Direktni sam potomak Vilijama Bredforda iz 10. generacije, koji je doplovio na brodu Mejflauer i bio jedan od naših puritanskih očeva. Moji roditelji su bili puritanci. Bilo je mnogo potiskivanja u njihovim životima i načinu na koji su odgajani, a samim tim i u mom odrastanju. Pobegao sam rano u snove i fantazije, podstaknute muzikom i filmovima.
Kada sam bio treća godina srednje škole u Čikagu, bio sam zaljubljen u devojku po imenu Beti Konklin. Sa njom sam naučio da đuskam. Kada je pozvala drugog momka umesto mene, ponovo sam se izmislio, po prvi put. Počeo sam da se predstavljam kao Hef umesto Hju. Umesto odeće koju su birali moji roditelji, počeo sam da nosim žute pantalone, cipele i crvene flanelske košulje koje nisam uvlačio. Postao sam otvoreniji i stvorio idealan život za sebe u srednjoj školi: bio sam šef učeničkog saveta; pisao sam i izvodio predstave; crtao sam stripove pod nazivom "Školska izmaglica". U njima sam stvarao svet mojih prijatelja i sebe, u kojem sam ja bio heroj.
Oženio sam se sa 22 godine. Gledajući unazad, to je bila greška. Na simboličan način, prestao sam da crtam "Školsku izmaglicu": poslednja slika, kada sam se oženio, bila je "kraj". Odlagao sam dečje stvari. Odlagao sam svoje snove. To mi je postalo očigledno nekoliko godina kasnije, kada smo imali predstavu za bivše učenike u srednjoj školi Stajnmec. Moj najbolji prijatelj Džim Brofi i ja smo pisali i nastupali u predstavi. Radeći stvari koje sam radio u srednjoj školi, na svesnom nivou mi se vratilo ono čega sam se odrekao.
Radio sam u to vreme kao menadžer za cirkulaciju za magazin "Dečije aktivnosti". Iste nedelje kad je bila predstava, nakon što sam se vratio na posao, sećam se da sam stajao na mostu, gledao u jezero Mičigen i mislio da moj život ne ide nikuda. Osećao sam se kao da sam uspešno postao ono što su moji roditelji. Suze su mi ispunile oči.
U narednim mesecima, počeo sam da pravim planove da pokrenem sopstveni magazin. Od proleća 1953. kada sam počeo da planiram ono što je postao "Plejboj", do objavljivanja prvog broja krajem godine, bilo je kao da sam opsednut. "Plejboj" je bio profitabilan od samog prvog broja, a do 1959. štampali smo milion primeraka mesečno. Iste godine, naš brak je propao, i moja žena i ja smo se razveli.
Razvod ga je naterao da ponovo izmisli sebe i padne u kandže bluda
Do kraja 1959. ponovo sam se izmislio. Umesto da samo uređujem magazin, izašao sam iza stola i počeo da živim taj život. Postao sam oličenje prototipa koji sam opisivao u magazinu. Postao sam, u stvari, gospodin Plejboj. Počeo sam da pušim lulu. Kupio sam Mercedes-Benc 300SL - najkul automobil. Bio sam domaćin sindikovane TV emisije "Plejbojev Penthaus", kupio sam prvu Plejbojevu vilu i otvorio prvi Plejboj klub. U roku od godinu dana, postao sam svetski poznat.
Tada toga nisam bio svestan, ali paralele između mog ponovnog izmišljanja u srednjoj školi nakon što me je Beti odbila i pravog ponovnog izmišljanja mog života su izvanredne. Moj strip je bio baš kao magazin, idealizovana priča o mom životu, sa mnom u centru. Ponovo sam se izmislio kao ova druga osoba i koristio magazin kao promotivni alat da to postignem. Umesto puritanskog sveta koji su moji roditelji prihvatili i, iz moje perspektive, platili cenu za to, stvorio sam svet za sebe.
Život ti je dat, a ako imaš dovoljno sreće i pameti, postaješ osoba kakva želiš da budeš. Moj život je direktan odgovor na način na koji sam odgajan, što važi za svakoga. Mnogo toga je i dalje povezano sa dečakom koji je sanjao nemoguće snove. Ako se ne sećaš ko si bio, ne znaš ko si. A ja volim dečaka koji je sanjao te snove."