Njegova svetost Patrijarh srpski Pavlerođen je na današnji dan, a umro je 15. novembra 2009. godine. Sahranjen je, po sopstvenoj želji, u porti manastira Svetih arhangela Mihaila i Gavrila u Rakovici.
Sahrana patrijarha Pavla
Pogrebna povorka sa posmrtnim ostacima patrijarha Pavla stigla je nešto pre 13 časova u Rakovicu, nakon služenja opela na platou ispred Hrama Svetog Save. Pomen na grobu služili su vaseljenski patrijarh Vartolomej i mitropolit crnogorsko -primorski Amfilohije sa arhijerejima i sveštenstvom, a pročitana je poruka patrijarha Moskovskog i sverusije Kirila. Kovčeg s telom patrijarha Pavla položen je pored groba patrijarha Dimitrija, koji je na čelu Srpske pravoslavne crkve bio od 1920. do 1930. godine.
Patrijarh Pavle, po sopstvenoj želji, sahranjen je na manastirskom groblju, a u pripremi njegove večne kuće učestvovalo je i sestrinstvo manastira i građani Rakovice.
Sahrani srpskog patrijarha prisustvovali su, uz najviše crkvene velikodostojnike SPC i drugih pravoslavnih crkava, tadašnji sam vrh Srbije. Duž trase kojom se kretala pogrebna povorka, od Hrama svetog Save, kao i ispred manastira u Rakovici, mnogobrojni vernici i drugi građani odali su poslednju poštu srpskom patrijarhu. Na ispraćaju i sahrani patrijarha Pavla bilo je više od 600.000 ljudi, a skup je protekao dostojanstveno i bez ijednog incidenta.
Patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar trona Srpske pravoslavne crkve mitropolit Amfilohije služili su, sa episkopima i sveštenstvom, opelo na platou ispred Hrama Svetog Save u prisustvu nekoliko stotina hiljada građana.
"Patrijarh Pavle, duhovni vođa, neumorni zastupnik i čuvar svoje crkve i dobri pastir svoga roda već je pribrojan svojim nezaboravnim prethodnicima", rekao je vaseljenski patrijarh na opelu ispred Hrama Svetog Save. Iako sitan i slabašan telom, kako je rekao patrijarh Vartolomej, bio je gigant po načinu razmišljanja i duhu, podigao je teret krsta i stradanja srpskog naroda u iskušenjima poslednjih godina i bio izraz njegovog jedinstva.
Molitvu za pokoj duše patrijarha Pavle sasluživali su i poglavari drugih pravoslavnih crkava, patrijarh Rumunske pravoslavne crkve Danilo, arhiepiskop Albanske pravoslavne crkve Anastasios i mitropolit Pravoslavne crkve čeških zemalja i Slovačke Hristifor. U sabornoj molitvi poglavaru SPC učestvovali su i mitropoliti Ruske pravoslavne crkve, minski i sluckim Filaret, Jerusalimske patrijaršije Isahije, Aleksandrijske patrijaršije Petar i Gruzijske patrijaršije mitropolit Gerasim, a u ime Atinske i Kiparske arhiepiskopije mitropoliti Elasonosa Vasilije i Pafosa Georgije.
Ispred hrama,na platou su, između ostalih, bile i državne delegacije Rusije, Grčke, Vatikana, Kipra, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i drugih zemalja.
Liturgiji u Sabornoj crkvi 2009. godine, prisustvovali su, pored velikog broja vernika, arhijereji Srpske pravoslavne crkve i brojni državnici, visoke crkvene i verske delegacije iz zemlje i inostranstva. Plato ispred Patrijaršije i Saborne crkve, kao i okolne ulice, bili su puni građana koji su u miru pratili liturgiju.
Poslednji dani patrijarha Pavla
U njegovim poslednjim trenucima kraj uzglavlja mu je bila medicinska sestra Mara Tešić, a 12 godina nakon njegove smrti otkrila je šta je poslednje rekao i kako je izgledao pre smti.
- Za vreme boravka njegove svetosti, na VMA je podignuta mala crkvica u kojoj je boravio kada god je mogao. Jednog dana, u toku praznika, moj zadatak trebalo je da bude da ga odvedem u crkvu. Ipak, našla sam se pred teskobom koju je, bez reči, uspeo da reši samo on - rekla je Mara.
Kako ističe, patrijarh Pavle je osećao druge oko sebe, tačno je znao kako da drugima olakša muke.
- Trebalo je da ga presvučem, stavim u kolica i spustim dole u crkvicu. Međutim, meni je bilo toliko žao da ga u takvom stanju pomeram jer je zaista bio nemoćan i bolestan. Bila sam u žestokoj dilemi kako da odlučim da ga ne odvedem u crkvu kada je to čovek koji je ceo život posvetio veri i molitvi. U toj svojoj dilemi prišla sam krevetu i nisam ni izgovorila celu rečenicu, a on, uvek je znao sa kojim mislima dolazim kod njega - ističe ova medicinska sestra.
Pre nego je umro, Mara je prišla patrijarhu i počela da priča. Prišla mu je i postavila pitanje, a onda je on izgovorio poslednje reči.
- Vaša svetosti, pomozite mi u nameri da rešim svoju dilemu. A on je rekao samo: "Nemojte me, Maro, umoran sam". To je bilo poslednje, usledio je kraj - navodi medicinska sestra poslednje reči 44. poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Patrijarh Pavle zauvek je sklopio oči tog 15. novembra 2009. godine. Imao je 95 godina.
Dok je bio na samrtnoj postelji imao je 2 želje:
- Nije hteo da se omrsi ni kad je bio na samrtnoj postelji, rekao bolničkom osoblju da mu ne daju mrsnu hranu iako su oni smatrali da bi hrana mogla da ga ojača.
- Želeo da u pripremi njegove večne kuće učestvovalo je i sestrinstvo manastira.
Želje su mu bile uslišene.
Detinjstvo, školski dani i monaški život patrijarha Pavla
Rođen je 11. 9. 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u autonomnom Kraljevstvu Hrvatske i Slavonije u sklopu Austro-Ugarske u zemljoradničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.
U malenoj zgradi tuzlanske niže gimnazije, dvadesetih godina prošlog veka, ukrstili su se putevi dvojice momaka, a dva buduća srpska velikana. Reč je o patrijarhu Pavlu i Meši Selimović.
"Ja sam sedeo u prvoj klupi. Sa desne mi je strane bio musliman Meša, a sa leve jedan Hrvat. Ja sam bio u sredini. Tako da smo živeli, što se kaže, kao braća, kao svoji... Tada se to nije tako osećalo jer se videlo da su vremena teška i da idu još gora.Tako su te razlike i nacionalne i ove druge bile neprimećujuće. Sad se suviše ističe ponekada nacionalnost i vera... A onda je bili smo drugovi školski, u istoj klupi smo sedeli Srbin, Hrvat i musliman", govorio je patrijarh Pavle o svojim školskim danima.
Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao na rad u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgojila ga je tetka. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao tanku dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Posle Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog sv. rata dospeva u Beograd, gde najprije radi na građevinama, a zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život.
On počinje s monaškim životom u manastiru Svete Trojice u Ovčaru i ujedno radi kao veroučitelj deci izbeglicama u Banji Koviljači. Izvesno vreme proveo je u manastiru Vujan. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unaprijeđen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini.
Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. 5. 1957. godine, a posvećen je 21. 9. 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.
U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslavenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje eparhije. Sa kosovskim egzodusom, prizrenska Bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.
Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o problemima Srba na Kosovu i Metohiji.
01. 12. 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Kao novi, 44. patrijarh SPC, Pavle je tada rekao:
"Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo."
Patrijarha Pavla, zbog njegove skromnosti i istinoljubivosti, mnogi su smatrali svecem koji hoda. Njegove reči, dela i mudre poruke ostaće urezane u mnogim srcima kao neprocenjiv dar.
Mnoga sveštena lica i monasi imali su prilike da za njegovog života razgovaraju sa pokojnim patrijarhom Pavlom. Međutim, malo kojim ljudima se poveravao kad je reč o budućnosti i događajima koji će nas zadesiti.
Na Kosovu, monah Jovan Sinđelić i danas čuva u potpunoj tajnosti spise koji se premeštaju iz bezbednosnih razloga svakog meseca. Oni se trenutno nalaze u Pećkoj Patrijaršiji, a uvid u dokumente ima svega par ljudi, koje je patrijarh odredio kao čuvare.
Monah Jovan, koji je sada već u poznim godinama u razgovoru sa novinarom Aleksandrom Restakom, tvrdi da u jednom delu dokumenta stoje reči patrijarha Pavla u kojima on upozorava na konačne dane sveta, barem onakvog kakvog ga poznajemo.
Patrijarh je tako navodno upozorio da će u poslednjim danima Srpska pravoslavna crkva biti u velikoj krizi, jer će izgubiti poštovanje i uticaj u narodu, što će dovesti do totalnog širenja ateizma i modernog stila života.
Patrijarh je upozorio i na to da će u Evropi biti udar na hrišćane, uključujući i katolike. Monah Jovan napominje da naseljavanje islamista u Evropi predstavlja početak tog verskog rata.
Patrijarh Pavle je ostavio precizne spise o tome kako je video dolazak islamista u srce Evrope, a navodno je ostavio i crtež – rute koje će koristiti u svom pohodu.
Te rute se poklapaju sa današnjim putevima kojima se kreću azilanti koji dolaze iz Sirije, Iraka, Avganistana i drugih država gde se dugo godina vodi rat, u želji da nasele zapadnu Evropu. Pretpostavlja se da među njima ima i dosta terorista.
Patrijarh Pavle je, takođe, napomenuo više puta u dokumentu da će Kosovo biti vraćeno Srbiji jer ga iz nekog razloga Albanci više jednostavno neće hteti.
Na kraju se dodaje i da će Rusija i Srbija napraviti konačnu podelu na Balkanu u vidu teritorija, nakon konačnog sukoba u kojem ćemo završiti na strani pobednika.
Mnoge anegdote se vezuju za njegovo ime, a njegove reči i danas se citiraju
Za vreme zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, kada je došao trenutak večernje službe, patrijarh se uputio prema Sabornoj crkvi. Na putu od Patrijaršije do hrama, bili su jedan do drugog parkirani luksuzni automobili. Svog pratioca, patrijarh je upitao: “Čiji su ovi skupoceni automobili?” i dobio je odgovor da su vlasništvo njihovih episkopa. Patrijarh je na to kazao: “O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?” (Podsetimo se, episkopi se biraju iz monaških redova i, kad stupaju u manastir, po primanju postriga obavezuju se na bezbračnost, poslušnost i siromaštvo (skromnost).
Postoji i anegdota koja potvrđuje patrijarhovu skromnost i nevezanost za svet materijalnog. Sada već daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, patrijar Pavle, ondašnji vladika raško – prizrenski, odreagovao je pitanjem: “A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”
Da je najveće bogatstvo u skromnim mislima potvrđuje i njegov odgovor kada je patrijarh sa svojom pratiocem trebalo da krene na Banovo brdo, na službu u crkvu, pratilac ga je upitao hoće li da se odveze automobilom, što je patrijarh odbio, rekavši da će ići autobusom. Da bi ga, ipak, odgovorio od ovog nauma, pratilac ga je podsetio da je leto i da nije zgodno ići gradskim prevozom, jer ljudi idu na Adu Ciganliju, a ženski svet je razgolićen. Patrijarh je kratko odgovorio: “Svako vidi ono što hoće”.
Ovo su neke od najvećih mudrosti Patrijarha Pavla
- Sujeta je jedna gordost, najveći srpski greh. Kada se ona dogodi onda dolazi do svađe, netrpeljivosti. Kad se javi sujeta tu nema ni vere ni ljubavi.
- Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi. Ako budemo tolerantniji, onda ćemo moći da shvatimo i to gledište drugoga. Ne da ga usvojimo ako nije dobro, ali da ga shvatimo da ne dođe do mržnje i ovog što nas cepa i deli.
- Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali kad bi se svi držali bar onog što je malo manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kada bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja.
- Moral nije „ne treba“ ili „ne sme se“. Moral je „neću“. Nije vrlina ne grešiti, nego moći, a ne hteti grešiti. Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.
- Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život.
- Bog nas je stvorio ljudima i traži od nas da to i budemo. Nema takvih vremena u kojima to ne bi mogli biti i ne bi bili dužni da to budemo. Nije važno ko odakle potiče, nego u šta izraste.
- Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema tog interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi. Proći će sve, ali duša, obraz i ono što je dobro ostaje zauvek.
- Prava ljubav je jedino kada ljubav ne traži svoje. Kada voliš nekog bez ikakve logike. To je i prava sloboda.
- Porodicu smatram osnovom ljudske zajednice i nezamenjivom za duhovni razvoj čoveka. U porodici se čuva vera predaka, drži se do osnovnih duhovnih vrednosti, koje nas vode kroz život; porodica je izvor ljubavi, u njoj se učimo dužnosti, žrtvovanju, zajedničkom podnošenju nevolja, kao i podeli radosti. Porodica nam stvara osećanje da smo zajedno u svemu i kad odemo iz svojih kuća, kuda nas život vodi. Porodica je „mala crkva“. Njenih svetinja i običaja ko se drži, taj ne može zalutati u ovom otuđenom, ispražnjenom, posuvraćenom svetu!
Njegova porodica do poslednjeg dana života bio je srpski narod, a ona koja mu je to bila po krvi bila je jednako skromna kao i sam patrijarh, stoga se nikada nisu pojavljivali u javnosti, međutim njegova unuka je jednom prilikom otvorila dušu i podelila svoja sećanja o njenom "deda Popi".
Snežana Milković unuka patrijarhovog rođenog brata Dušana, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu, ostavivši iza sebe Draginju, Snežaninu majku. Porodica je živela u kući u beogradskoj Madridskoj ulici, zajedno sa Patrijarhovom rođenom sestrom Agicom. Tamo je prvi put videla svog deku, koji se upravo vratio sa postdiplomskih studija iz Grčke.
Privilegiju da raste uz najvoljenijeg patrijarha Snežana je prelila u knjigu "Moj deda patrijarh Pavle", koju je najpre objavila "Prosveta", a 2015. godine štampali su je i beogradski "Ethos" i čuveni knjižar Velja Starčević.
"Dok sam pisala knjigu, polako mi je postajalo jasno da između života mog deda Pope i onoga što je patrijarh Pavle govorio nema nikakve razlike", ponosno je objasnila Snežana, koja je inače po profesiji psiholog.
Dodaje da su te dve uloge bile potpunom usaglašene, jer je deda Popa živeo po jevanđelskim principima koje je kao patrijarh propovedao.
Jedna od slika koje su se najdublje urezale u njeno sećanje odnosi se na izuzetnu skromnost deda Pope. Svaki put kada bi dolazio u posetu porodici, iz svoje torbe, veoma slične onoj koju su đaci nosili u školu, vadio je "neke darove". To su najčešće bile bombone, ponekad jabuke ili dunje, uz njegov komentar: "Evo, svakom po jedna, da se ne prejedete."
I sam se skromno hranio, što je naročito brinulo Snežaninu baku Agicu, deda Popinu sestru od tetke, s kojom je on odrastao. Svaki obrok započinjao je i završavao koricom hleba, a sa stola je sakupljao mrvice zabrinuto podsećajući da ima puno gladne dece.
Govorio je i da čovek jede da bi živeo, a naopako je ako živi da bi jeo.
Kako je stasavala i sazrevala, Snežana je upijala i druge detalje iz života svog "deke u mantiji". Slušala je njegove razgovore sa Agicom o siromašnom detinjstvu bez roditelja u rodnim Kućancima u Slavoniji, nadničarenju i plućnoj bolesti deda Pope, koji se pre nego što se zamonašio zvao Gojko Stojčević. Izlečio se bez antibiotika, uz molitvu i skromnu hranu u manastiru Blagoveštenje, a zamonašio se uoči Blagovesti 1946. godine.
Dok je bio episkop raško-prizrenski, u Beograd je dolazio retko, ali je uvek nalazio malo vremena da poseti porodicu. Posle 33 godine provedene u Prizrenu, 1. decembra 1990. postao je 44. patrijarh srpski i preselio se u Beograd. Porodicu je posećivao dva puta nedeljno i sa njom najčešće obeležavao najveće praznike, Božić i Uskrs.
Zanimljivo je da porodica nije ni pomišljala da će on postati patrijarh i kada je u medijima objavljeno da je izabran za prvojerarha Srpske pravoslavne crkve, baka Agica je danima plakala. Govorila je: "Meni treba brat, neka neko drugi bude patrijarh!" Plašila se da više neće imati vremena da dolazi. Ali dolazio je kad god je mogao, makar nakratko.
Ukućanima nije dopuštao da mu pridrže gornju mantiju, jer to bi značilo "ja sam važan". Snežana ga je pratila na autobusku stanicu, i nije dozvoljavao da ga rodbina odveze kolima do Patrijaršije uz izgovor: "Lakše mi je autobusom, ne moram da se saginjem kad ulazim."
Snežana priznaje da je još kao devojčurak bila ponosna što je u pratnji deda Pope, ali se trudila da on to ne primeti. Bio je uveliko u 90. godini kada ga je Snežanin sin Mihailo upitao kako uvek zna šta treba da kaže, a on je odgovorio: "Kad budeš imao 90 godina, znaćeš i ti." Razumeo je i mladost. Snežana se prisetila kako se njenoj baki nije dopadalo što ona nosi farmerke i požalila se deda Popi, a on je uzvratio pitanjem: "A šta nose njene vršnjakinje ako ne farmerke?"
Govorio je i da čovek u nekoj teškoj situaciji treba da uradi sve što može, ali da se ne sekira previše, da ne oboli, jer "sirće grize svoju flašu". Seća se Snežana i blagih saveta koje je patrijarh davao vernicima posle liturgije - da ne stoje nasred crkve, jer to bi značilo "Vidi, Bože, ja sam glavni". Ili: "Pevajte u crkvi tiše, da se i drugi čuju, nije naš Bog gluv."
Kako je često pešačio ili se vozio gradskim prevozom, vernici su ga presretali s pitanjima, molbama za savete... Svakog je saslušao. Na svoje probleme i tegobe nije se žalio. Govorio je: "Lako mi je sa mnom." Retko je dozvoljavao, a još ređe tražio, da neko učini nešto za njega lično.
Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao je i druge majstorske poslove u Patrijaršiji. Mnogo je čitao i pisao monografije o manastirima, studije, pokretao duhovne akademije...
Krajem septembra 2007. godine, patrijarh Pavle primljen je na Vojnomedicinsku akademiju jer se stanje njegovih nogu pogoršalo. Tada je VMA postao njegov dom. Nije se složio sa predlogom lekara da ga puste kući kako bi proslavio svoju slavu Lazarevu subotu i Vaskrs. Unuci je to objasnio ovako: "Ja sam sada dobro, ali začas mi bude loše."
U subotu, 14. novembra, otac Metodije rekao je Snežani da je patrijarh dobro i da je, hvala Bogu, pojeo kačamak. Sutradan, u nedelju, kada je ohrabrena unuka ponovo pozvala, odgovor je glasio: "Upokojio se pre pola sata."
Na dan sahrane, sa stotinama hiljada ljudi, a neki su rekli da ih je bilo i milion, Snežana je koračala iza lafeta, pogleda prikovanog za mitru koja viri iz otvorenog kovčega. Njen sin Mihailo nosio je krst. Sa osećanjem ganutosti, onakve kakvu osećamo kada slušamo himnu, Snežaninom svešću prolazila je samo jedna misao: "Ovo je moj deda Popa, patrijarh srpski Pavle."