Pre nego što su dobile imena, imale su inicijale. Bile su tu beba A, beba B, beba C i beba D – a njihovo rođenje iz jednog jajeta u Lansingu, Mičigen, 19. maja 1930. godine, proglašeno je modernim čudom.
Čim su sestre četvorke prvi put udahnule, njihova ozloglašenost se proširila širom Amerike i ostatka sveta.
Međutim, za samo nekoliko godina, „Morlok četvorke“ – Edna, Vilma, Sara i Helen – postale su nakaze najzlokobnije vrste, koju je orkestrirao njihov perverzni otac, simpatizernacista.
Mnoge od najmračnijih tajni porodice sada su odnete u grob nakon što je poslednja preživela sestra, Sara, preminula ove godine u 95. godini.
Ali mračno nasleđe takozvane „kuće užasa“ u kojoj su odrasli ostalo je sačuvano dugo u 21. veku.
Sve je počelo u 1930. godini, kada je Velika depresija visila u vazduhu, a 79.000 ljudi koji su tada živeli u Lansingu – glavnom gradu Mičigena – očajnički su tražili razlog za slavlje.
Među njima je bio Karl Morlok, 41-godišnji nezaposleni fabrički radnik, i njegova supruga Sejdi, medicinska sestra deset godina mlađa od njega, koja je bila trudna sa tolikim stomakom da je verovala da očekuje blizance.
Tada nije bilo ultrazvučnih pregleda, ali Karl, vatreni beli suprematista, nije bio srećan zbog pomisli da njegova supruga rodi više od jednog deteta istovremeno. Verovao je da je to znak niskog obrazovanja i nešto što se dešava uglavnom crnkinjama.
„Zar nisi belkinja?“, kaže se da je vikao na svoju poodmaklo trudnu ženu, prema biografiji Morloka koju je 2023. godine napisala Odri Kler Farli, „Devojke i njihova čudovišta“. „Šta će pomisliti da je moja žena? Kučka?“
Devojčice su rođene mesec dana pre vremena i zaprepastile su gradske medicinske timove, a Istorijsko društvo Velikog Lansinga proglasilo je njihovo rođenje prvim identičnim četvorkama na svetu.
Kada se vest proširila kroz grad, a i zemlju ubrzo je pomama za njima zavladala.
Sejdi je želela da svojim ćerkama da imena Džin, Džejn, Džun i Džoan. Ali lokalne novine „Lansing Stejt Džurnal“ organizovale su takmičenje u imenovanju devojčica, na koje je pristiglo 12.000 prijava.
Pobednica je bila desetogodišnja Nensi Hejns, ćerka lekara koji je porodio četvorke. Izabrala je četiri imena koja su počinjala sa E, V, S i H – što se poklapa sa inicijalima bolnice E.V. Sparou gde su rođene.
Bili su glavna tema razgovora u gradu – i nije prošlo mnogo vremena pre nego što je Lansing počeo da ulaže u njihovu budućnost. Lokalne vlasti su usvojile rezoluciju kojom se Morlocima omogućava da se usele u veću kuću, koja bi bila besplatna godinu dana.
Ta kuća se zvala Ist Saginav Strit 1023 u Lansingu, koja se tokom narednih decenija pretvorila u njihovu „kuću užasa“.
Bebe su postale poznate ličnosti mnogo pre nego što su mogle da puze, a ljudi su prolazili kolima ili se ređali blizu trema da bi ih videli.
Kompanija za prevoz kočija iz Masačusetsa donirala je dečija kolica napravljena po meri sa četiri sedišta, meštani su dolazili sa poklonima, a biznismeni su otvorili bankovne račune za svako dete.
Karl je postao poznat kao „veseli Karl, tata četiri vrste“ u vestima – i brzo je shvatio da može da iskoristi izvanredno rođenje svojih ćerki, postavivši znak koji je dozvoljavao posetiocima da uđu u kuću Morloka da ih vide za 25 centi.
Ali mračna strana njihove slave brzo je postala jasna. Ubrzo nakon njihovog rođenja, baka devojčica je pustila dvojicu muškaraca u kuću.
Muškarci su zgrabili dve bebe i hteli su da pobegnu kada je Karl ušao na vrata i uplašio ih.
Od tog trenutka, njihov otac je patrolirao kućom i baštom sa sačmaricom i svake noći spavao sa revolverom ispod jastuka.
Bio je zaštitnički nastrojen prema svojim ćerkama – ali iz svih pogrešnih razloga.
„Morloci su imali reputaciju „sveameričke porodice“, rekao je američki akademik dr Farli za „Mejl on Sandej“. „Novine, lokalne i nacionalne, pisale bi jedan članak za drugim o ovim devojkama – sve je bilo savršeno.“
Ali nije bilo tako. Sve je bilo užasno.
Kada su imale manje od godinu dana, Karl, rođen u Nemačkoj – glasni pristalica Adolfa Hitlera – kandidovao se za ulogu policajca u Lansingu, visoku poziciju u gradskoj policijskoj upravi.
Koristio je fotografije svojih ćerki u svojim predizbornim reklamama, uz slogan: „Cenićemo vašu podršku.“
Pobedio je sa velikom većinom i držao je tu funkciju 26 godina, što mu je omogućilo da uručuje naloge, obaveštenja i druge pravne dokumente, kao i da nosi pištolj i značku.
Sa svojim novostečenim moćima, uložio je svoje resurse u svoje ćerke i obučio ih da budu scenska trupa. Do sedam godina, obilazile su muzičke dvorane širom Srednjeg zapada, zarađujući stotine svojim usklađenim haljinama, nameštenim osmesima i izvođenjem patriotskih, religioznih melodija.
Van scene, njihovi životi nisu bili pesma i igra. Što su starije postajale, to je njihov otac više kontrolisao sve što su radile.
Karl im je napisao listu od 20 pravila, koja su uključivala zabranu nošenja pantalona, proslavljanja praznika, prijateljstva, vikend zabava, časova plivanja, rođendanskih zabava, piknika, crkvenih aktivnosti – i svakako bez momaka.
Nikada se nisu smeli venčati niti imati decu – iako je Sara na kraju bila jedina koja je to učinila nakon očeve smrti 1957. godine.
Karl se toliko trudio da održi „čistoću“ svojih ćerki da je čak naložio hirurgu da obreže Vilmu i Helen – uobičajena medicinska procedura za „prekomerno seksualizovane“ žene u to doba – kako ne bi mogle da masturbiraju.
Uklonio je sva vrata u kući kako bi mogao da ih gleda kako se presvlače ili idu u kupatilo, čak i kada menjaju higijenske uloške.
Njegovu opsesiju njihovom devičanstvom podsticali su nacistički strahovi od mešanja rasa, pa ipak, kako je dr Farli istakao: „Mediji su uvek prikazivali devojke kao simbole veselog belog američkog devojaštva, a tokom rata i kao borce protiv fašizma.“
Kasnije se ispostavilo da, iako Karl nikada nije silovao svoje ćerke, on bi ih „mazio“ kako bi proverio da li im je dozvoljeno da se druže sa muškarcima; ako bi se suprotstavile njegovim udvaranjima, zaključio je da moraju biti „dobre devojke“.
Do trenutka kada su Morločke četvorke napunile 24 godine, one su se sve teže borile sa svojim mentalnim zdravljem – koje je ubrzo dijagnostikovano kao šizofrenija. Sve su, osim Sare, primale elektrokonvulzivnu terapiju. Sve su svoje dvadesete godine provodile u psihijatrijskim ustanovama i van njih.
Međutim, čak i tokom bolesti, korišćene su kao pioni. Upućeni su u Nacionalni institut za mentalno zdravlje, novoformirano telo u Merilendu, gde ih je tim od 30 istraživača, predvođen dr Dejvidom Rozentalom, proučavao od 1955. do 1958. godine.
Kulminacija ovog istraživanja bila je knjiga dr Rozentala iz 1963. godine pod oštrim naslovom: Genainove četvorke: Studija slučaja i teorijska analiza nasleđa i okruženja kod šizofrenije. Morlocima je dat pseudonim „Genain“ – grčki za „strašno rođenje“ – kako bi zaštitili svoj identitet.
Izveštaj dr Rozentala sadržao je ne manje od 636 stranica, ali nije bio otkrivajući. Jedan od njegovih zaključaka bio je da su četvorke žrtve „nesrećnog spoja prirode i vaspitanja“.
Devojčice su ponovo pozvane 1980-ih i 1990-ih na dalja istraživanja. Bile su podvrgnute lumbalnoj punkciji – medicinskom postupku za prikupljanje tečnosti iz njihovih kičmi – kao i testovima krvi, urina i hormona. Međutim, prema rečima dr Farlija, „niko se nije potrudio da shvati šta im je zaokupljalo misli“.
Tri od njih – Edna, Vilma i Helen – na kraju su smeštene u psihijatrijsku bolnicu Nortvil, u predgrađu Detroita, koja je zatvorena 2003. godine.
Jedina koja je nastavila da vodi ono što bi se moglo opisati kao gotovo normalan život bila je Sara. Nakon očeve smrti, našla je posao kao pravna sekretarica i daktilografkinja u Vašingtonu.
Godine 1961. upoznala je Džordža Kotona, oficira američkog vazduhoplovstva, na crkvenoj grupi i venčali su se iste godine. Imali su dva sina – od kojih je jedan, Vilijam, umro od side 1994. godine – i ćerku, koja je umrla na rođenju. Njihovo jedino preživelo dete je Dejvid Koton, koji sada ima 55 godina i živi u Kantonu, u Mičigenu.
„Da moj deda, Karl, nije umro, ne bih danas bio ovde“, rekao je za „Mejl on Sandej“. „Moja majka se nikada ne bi udala dok je bio živ. On je očigledno bio đavo koji je vršio tako ekstremnu kontrolu nad svojim ćerkama.“
Sara i Džordž, međutim, nisu dugo bili zajedno. „Moj otac je bio potpuno slomljen i otišao je kada sam bio veoma mlad“, rekao je Dejvid.
„Nikada nije želeo kontakt sa mnom, ali sam ostao veoma blizak majci. Ona je bila voljena osoba, koja je nekako stekla perspektivu svog života uprkos svemu kroz šta je prošla.“
Godine 2015, Sara je napisala memoare, „Morločke četvorke: Sestre azbuke“, u kojima je prešla preko mnogih jadnih detalja njenog ranog života.
Jedini trag o njenom traumatičnom odnosu sa ocem nalazi se u jednom odlomku u kojem je napisala: „[Osećale smo se] kao limeni vojnici koji marširaju po očevinim pravilima. Bilo je pomalo tužno odrastati. Osećale smo se tako ograničeno.“
Bila je puna hvale za svoju majku koja je umrla 1983. godine – iako je Sejdi od tada bila predmet kritika jer nije pokušala da zaustavi brutalnost svog muža.
„Naša majka nas je oblačila u lepe male identične heklane džempere i kape u proleće i leto, ili snežne pantalone zimi“, napisala je Sara u svojim memoarima. „Onda bi pažljivo smestila dvoje od nas okrenutih ka drugoj dvojici u kočiju i otišli u lepu šetnju po bloku.“
Saru su jednom pitali kada je prvi put shvatila da se razlikuje od druge dece. „Pa, mislim da je to bilo na probi našeg hora kada sam pogledala desno, pa levo i videla još tri osobe koje su izgledale baš kao ja, igrale baš kao ja i pevale baš kao ja“, rekla je.
Nadživela je svoje sestre za više od 20 godina. Edna je umrla 1994. godine, Vilma 2002. godine, a Helen 2003. godine.
U kasnijim godinama, Sara se otvorila dr Farliju i redovno su razgovarali telefonom – poslednji put samo dve nedelje pre njene smrti. „Sara nikada nije imala snage da napiše memoare u kojima će sve otkriti“, rekla je dr Farli.
„To jednostavno nije bilo u njenoj prirodi. Njen otac je bio čudovište, a majka se očigledno slagala s tim donekle, ne samo iz finansijskih razloga.
„Sarina hrišćanska vera joj je bila toliko važna. Verovala je da će Bog imati poslednju reč – i toga se držala do kraja.“