Elizabet Tejlor bila je predodređena za život koji je malo ko mogao da zamisli. Rođena u porodici sa sklonošću ka umetnosti, Elizabetin put do slave bio je snažno pod uticajem njene porodične pozadine.
Njeni roditelji, Sara Sotern i Fransis Len Tejlor, bili su Amerikanci koji su živeli u Londonu u vreme njenog rođenja. Fransis je bio uspešan trgovac umetninama, dok je Sara nekada bila glumica, profesija koju je napustila da bi se posvetila svojoj porodici. Međutim, Sarina ljubav prema glumi odigrala je ključnu ulogu u oblikovanju Elizabetinog ranog interesovanja za glumu.
Hauard Tejlor, njen tri godine stariji brat, delio je blisku vezu sa Elizabet tokom celog njihovog života. Iako Hauard nije težio karijeri u centru pažnje, ostao je čvrst pristalica sestrinih nastojanja. Brat i sestra Tejlor delili su privilegovano odrastanje, okruženi kulturom i kreativnošću. Galeriju njihovog oca u Londonu često su posećivali poznati umetnici, a majčina strast prema glumi često je inspirisala žive diskusije o pozorištu i filmu kod kuće. Ovo jedinstveno okruženje negovalo je Elizabetinu ranu radoznalost za scenske umetnosti.
Godine 1939, kako su se tenzije u Evropi pojačavale, porodica Tejlor se preselila u Los Anđeles. Ovo preseljenje se pokazalo kao prekretnica za Elizabet. Ohrabrena od strane majke, koja je prepoznala njen potencijal, Elizabet je počela da se prijavljava na audicije za uloge u Holivudu.
Njene zapanjujuće ljubičaste oči, uparene sa urođenim talentom, brzo su privukle pažnju kasting direktora. Do svoje desete godine, Elizabet je već dobila svoju prvu filmsku ulogu u filmu „Svaki minut se rodi jedan“, i njena karijera je od tada krenula uzlaznom putanjom.
Dok je Elizabet stekla slavu, njena porodica je ostala temelj u njenom životu. Njen otac, Fransis, nastavio je svoj rad kao trgovac umetninama u Kaliforniji, pružajući stabilan temelj porodici. Sara, iako često iza kulisa, igrala je značajnu ulogu u upravljanju Elizabetinom ranom karijerom, osiguravajući da njeni ugovori štite njene interese. Hauard je, s druge strane, izabrao mirniji život daleko od očiju javnosti, iako se povremeno pojavljivao pored Elizabet na događajima, pružajući joj tihu podršku.
Uprkos ogromnoj slavi, Elizabet je bila duboko posvećena svojoj porodici. Često je svojoj majci pripisivala zasluge za to što joj je usadila osećaj discipline i profesionalizma. Sarina glumačka pozadina joj je pružila razumevanje industrije, što je koristila da vodi Elizabet kroz njene izazove. Čak i kada je Elizabet postala globalna ikona, često je sa naklonošću govorila o svojoj porodici, ističući vrednosti koje su joj usadili.
Kako su godine prolazile, porodica Tejlor je doživela svoj deo iskušenja i trijumfa. Frensis Tejlor je preminuo 1968. godine, gubitak koji je duboko pogodio Elizabet. Njena veza sa majkom, Sarom, postala je još jača tokom ovog perioda, i ona joj se često obraćala za smernice i utehu. Sara je doživela da vidi kako njena ćerka postiže izuzetan uspeh, preminuvši 1994. godine u 99. godini. Hauard Tejlor, iako uglavnom udaljen od očiju javnosti, ostao je stalno prisutan u Elizabetinom životu sve do njene smrti 2011. godine.
Elizabet Tejlor je živela sa stalnim bitkama koje je javnost retko viđala, čak i dok je blistala na ekranima i crvenim tepisima. Iza ljubičastih očiju i dijamanata koji su postali njen zaštitni znak, krila se žena koja je decenijama trpela bol, operacije i gotovo smrtonosne bolesti koje bi slomile većinu ljudi.
Njeni zdravstveni problemi počeli su rano. Sa samo dvanaest godina, dok je snimala film „Nacionalni somot“ 1944. godine, slomila je kičmu u nesreći tokom jahanja. Povreda joj je ostavila hronične bolove u leđima koji nikada nisu u potpunosti zacelili.
Bolničke sobe su joj postale poznate kao filmski setovi, ali je retko dozvoljavala javnosti da vidi koliko pati.
Godine 1961, dok je snimala film „Kleopatra“, zamalo je umrla od upale pluća. Pluća su joj se urušila, a lekari su izvršili hitnu traheotomiju kako bi joj spasili život. Novine su pripremale nekrologe, uverene da neće preživeti noć. Uprkos svim očekivanjima, preživela je – a ožiljak na grlu postao je simbol njenog odbijanja da se preda.
Tokom godina, Tejlorina otpornost je bila testirana iznova i iznova. Godine 1976, podvrgnuta je operaciji uklanjanja benignog tumora na mozgu. Do osamdesetih godina prošlog veka, neumoljivi bolovi u leđima i bolesti doveli su je do zavisnosti od lekova na recept. Godine 1983, primljena je u Centar Beti Ford, postajući jedna od prvih velikih zvezda koja se otvoreno suočila sa zavisnošću, dajući nadu drugima koji se suočavaju sa istom borbom.
Devedesetih godina prošlog veka podnela je operaciju zamene kuka, osteoporozu i ponovljene respiratorne infekcije. Prijatelji su se sećali koliko je čak i stajanje postajalo bolno, ali je nastavila da se pojavljuje na javnim događajima u haljinama i sa nakitom, odbijajući da dozvoli da bolest umanji njeno prisustvo. Do 2000-ih, često vezana za invalidska kolica, njeno telo je bilo krhko - ali je njen duh ostao blistav.
Ono što je njenu priču učinilo posebno snažnom bila je njena iskrenost. Priznala je da su je bol i usamljenost ponekad činili spremnom da odustane, ali su joj deca dala snagu da nastavi. Njena sposobnost da privatnu patnju pretvori u hrabrost duboko je odjeknula kod onih koji su joj se divili.
Godine 2004, Tejlor je dijagnostikovana kongestivna srčana insuficijencija, koja se pogoršavala tokom godina i uglavnom je držala van pažnje. Pa ipak, čak i tada, prijatelji su se sećali njenog humora i topline – kako je mogla da učini da bolnička soba izgleda kao pozornica, ispunjavajući je smehom uprkos svom stanju.
Elizabet Tejlor je preminula 23. marta 2011. godine, u 79. godini. Do tada je izdržala više od 30 operacija i bezbroj susreta sa smrću. Ipak, nikada nije dozvolila da je bolest definiše. Živela je i volela žestoko, noseći se sa gracioznošću čak i kada ju je telo izdalo. Iza glamura bila je žena koja je podnosila nezamislivu patnju sa tihom hrabrošću. Na kraju, Elizabet Tejlor je dokazala da čak i u krhkosti, volja za životom može sijati jače od straha.