Oduvek sam sebe smatrala ženom koju oblikuje život. Moje ruke, poput korenja drveta, srasle su u poznatu rutinu: kuvanje, mašina za suđe, komplet prve pomoći – uvek pri ruci, pre svega, porodici. Godine se nisu merile proživljenim vremenom, već brigom: pegle, istrošene od peglanja, planine krpljenih čarapa, reke vruće čorbe od kupusa, sipane u tanjire. A danas, kao da sam sa sebe zbacila teret proživljenih godina, probudila sam se pre budilnika – mladost se vratila u mene.
Steva je sedeo za stolom, skamenjen, gledajući u blistavi pravougaonik svog telefona. Retko sam ga viđala ovakvog – tmurnog, distanciranog. Nije se čak ni pozdravio. Međutim, posle sedamnaest godina zajedničkog života, od kojih je polovina protekla uz pratnju jutarnje tišine, ovo je postalo uobičajeno. Napolju, u bledoj svetlosti martovske zore, dvorišta su se davila u tišini.
"Goco, moramo da razgovaramo", rekao je promuklo, u dahu, kao da se nakašljava posle duge tišine.
Ledena promaja me je peckala u ramena, iako u našem stanu nema promaje – moja je sveta dužnost je da to pratim.
"Slušam", odgovorih, trudeći se da mi glas ne drhti. Prsti su mi odavali uzbuđenje.
"Odlazim. Hoćeš li mi oprostiti... Odlučio sam."
Kad je otišao - nastupla je tišina i tama
Tišina se zgusnula, dobila težinu i gustinu, kao da se može dodirnuti. Skrenuo je pogled, sakrio oči, poput školarca koji je nešto strašno pogrešio. Sat na zidu je monotono odbrojavao poslednje trenutke našeg nekadašnjeg života. Sedamnaest godina – precrtano jednom rečju. Stajala sam tamo, paralizovana, ne dišući, odbijajući da verujem. Kako je moguće – otići?!
Steva nije objašnjavao, lagao, niti se izvinjavao - ćutke je pokupio čarape, par majica, brzo napunio telefon i iskliznuo kroz vrata ne okrećući se. Klik brave me je odvojio od stvarnosti, srušio tišinu svom svojom težinom. Fotografija moje ćerke na komodi, blago naslonjena, jedva se držala na ivici- baš kao i ja.
Lutala sam po stanu, nemirna, kao duh. Sve me je iritiralo – izlizani ogrtač, guščije perje koje je podmuklo ispadalo sa jastuka, i onaj prokleti magnet na frižideru sa natpisom „Srećni zajedno“ – podsmešljiv podsetnik na neostvarene snove. Zašto? Zašto sada, kada nam se ćerka udala, kada sam sanjala o novom životu punom mira i radosti?
I onda... usred ovog tihog očaja, na samoj ivici sloma, zazvonio je telefon. Nepoznat broj. Automatski sam prislonila slušalicu na uvo, bez razmišljanja.
- Gordana? Ovde je... izvinite, zovem se Lena. Ne poznajete me. Ali pre nego što kažete nešto grubo... molim te, saslušaj me. Ja sam... sa njim. Ostaje preko noći. Ali... stvarno moram da ti kažem: primi ga nazad.
U ušima mi je zujalo, a u glavi haos. Ne, ovo je bilo previše. Ovo jednostavno nije bio život, već jeftina melodrama! Odjednom, bes mi se vratio, pomešan sa zbunjenošću i poniženjem. Ljubavnice zovu žene – do toga smo došli! I šta da joj kažem?
...Ćutala sam. Sa druge strane linije, začuo se tihi uzdah, kao kod životinje saterane u ćošak. A srce mi je bilo kao da ga je neko iščupao iz mojih grudi i gnječio u prljavim rukama.
Poziv ljubavnice koji mi je otvorio oči
"Da ga "uzmem" nazad", ponovo sam upitala, a tanak led nervoznog smeha skoro je pukao pod pritiskom besa. "Misliš da je on neka stvar čuvana do sada na prašnjavoj polici?"
Reči su šibale, pekle poput bičeva, mada mi je izdajnički drhtaj mučio usne. Nisam prepoznavala sebe - obično sam zatrpavala tuge u dubinama duše do samog kraja, poput dragulja u skrovištu, čekala sam, trpela... Ali sada - sve je izgorelo do temelja.
Lena je ćutala na drugom kraju, a onda su se, kroz jecaje, začule reči:
- Nisam očekivala... On... on samo o tebi priča. Stalno. O svojoj porodici, o svojoj ćerki. Oprosti mi što upadam. Sve se desilo... kao lavina.
Slušala sam je, i pred mojim očima, kao na starom filmu, odvijao se moj život. Evo me sa Stevom na vikendici– mladi, bezbrižni, more nam je ispod prozora, a godina za godinom – samo snovi i planovi. Evo – prva svađa, i on donosi buket grimiznih ruža, a ja, glupa, opraštam i davim se u njegovom zagrljaju. Evo – smeh, miris svežeg hleba ujutru, šuštanje novina, njegova ruka koja mi greje leđa. I posle svakog kadra preplavio me je vrući talas spoznaje: da li je zaista sve nepovratno izgubljeno?
Lena je nešto brbljala – tiho, uplašeno, kao učenica uhvaćena na delu. Ali nisam čula ni reč – misli su mi se rojile u glavi: „Šta je sa mnom? Kako da živim dalje? Ko sam sada – žena duh ili stara, beskorisna udovica sa živim mužem?“
Prekinula sam razgovor bez ikakvog pozdrava.
Onda su se mučni sati tišine otegli. Mehanički sam obavljala uobičajene radnje - prala sudove, peglala ćerkinu haljinu (besmisleno, ona uopšte nije bila u gradu), pažljivo nameštala krevet... Svaki pokret je bio kao čarolija protiv straha koji se približavao.
"Saberi se, Goco. Prošla si i kroz gore stvari,“ mrmljala sam sebi.
Imala sam nepodnošljivu želju da budem sa majkom, kao u detinjstvu. Ali moje majke odavno nema - ostala je samo izbledela fotografija u ramu i ugodna toplina starog šala koji mi je isplela neposredno pre venčanja. Zarila sam lice u njega, a izdajnička suza mi je opekla obraz.
Ženska usamljenost je uvek vezana za mirise: tuđu kolonjsku vodu, izdajnički zaleđenu na kragni košulje, čaj bez šećera, kada ruka posegne za praznom šoljom... A tišina pritiska, vuče u svoju viskoznu močvaru.
Odjednom je brava škljoknula i celo moje telo se streslo.
Steva se vratio. U rukama je imao samo ključeve i paket sa pažljivo pletenim vunenim džemperom (moj rad, inače).
"Ja... samo ću nešto drugo da uzmem“, uspeo je da kaže, izbegavajući moj pogled. „Izvini.“
U tom trenutku, kao kroz veo, videla sam njega pravog prvi put posle mnogo godina. Sve naše uloge – muž, žena, roditelji – nestale su. Stranac je stajao preda mnom – zbunjen, iscrpljen, sa očima punim sive, beznadežne melanholije.
"Hoćeš li da odeš?“ šapnula sam.
Ćutko je klimnuo glavom.
Ćutala sam kao odgovor. Unutra je bila bezdanna praznina. I... čudan osećaj olakšanja, oslobađajući i zastrašujući u isto vreme.
"Goco, jaka si, možeš ti to da podneseš...“ glas mu je zvučao prigušeno, sa notama krivice.
Pa... Izgleda da sam i ja podsvesno čekala ovo - priznanje moje snage, čak i u tako gorkom, ponižavajućem obliku.
Uveče sam izvadila stari set za čaj iz bifea – onaj koji sam čuvala za „posebnu priliku“, skuvala sebi aromatični čaj od bergamota i prvi put posle dugo vremena osetila se živom. Autentičnom.
Napolju na prozoru – zvonko kapanje, negde u daljini – zvonki smeh dece. Čaršav na krevetu – hladan i tuđ, ali sada je to samo moj krevet.
Tako izgleda usamljenost odraslih: kada u frižideru uvek ima sira, niko ti ne traži da mu skuvaš nešto, ne moraš da čistiš za drugima...
Samo srce kuca – tiho, tvrdoglavo, uprkos svemu.
„Ili možda... moj život tek počinje iznova?“
Navikavanje na samoću koja je donela oslobađanje
Dugo sam gledala kroz prozor, gde je grad bio zaleđen u nekom drhtavom vansezonskom periodu - ni zima ni proleće, već samo sablasna polusenka, tačan odraz zbunjenosti u mojoj duši.
Telefon je tvrdoglavo ćutao. Ćerka se povremeno javljala, kratko, kao da je osećala da reči samo raspiruju nezaceljenu ranu. Drugarice su zvale, tiho mi nešto govoreći - kao da saopštavaju saučešće:
- Drži se, Goco, sve će biti u redu...
- Ako ti nešto treba, dođi, ne stidi se...
I očajnički sam želela da se sakrijem od sveta, da se sklonim od pogleda. Od reči – posebno onih punih saosećanja i podrške. One najviše bole kada već boli.
U jednom trenutku, iznenada sam prasnula u histerični smeh, okrećući taj apsurdni smeh ka svom životu. Stojim nasred kuhinje sa metlom u rukama i gledam u teglu džema od borovnica, usamljenu na stolu. Ko sam ja sada? Slobodna žena sa gomilom navika nagomilanih tokom godina i izdajničkim mrljama od suza na izgužvanoj spavaćici? Možda je tako...
Te večeri, prvi put, dozvolila sam sebi da zaista plačem - ne krišom, ne u odlomcima u kupatilu, već naglas, kao malo dete: sa prekorima upućenim samoj sebi, sa gorkim sažaljenjem, sa tihim, gorućim stidom i... sa neočekivanim olakšanjem. Postalo je lakše disati, kao da mi je sa pleća pao nepodnošljiv teret.
Pogledala sam svoj odraz u ogledalu: otečene oči, crven nos - nimalo ženstveno, nimalo lepo. Ali barem - iskreno.
„Evo je, prava ja“, misao je bljesnula kao varnica.
Poslednjih nekoliko dana vuklo se prilično sporo. Živela sam kao u snu, na autopilotu, trudeći se da ne mučim sebe što sam zbunjena. Moji voljeni su razumevajući klimnuli glavom i govorili skoro u glas:
- Sve će proći, Goco. Pokajaće se on... Videćeš!
I uopšte me ne zanima da li će se vratiti ili ne.
Kasno noću, kada je tišina padala na sobu poput teškog, pahuljastog ćebeta, po stolu sam izložila stara pisma. Požutela od vremena, zadržavajući odjeke mladosti, kada su redovi mirisali na neostvarljive nade i sunčani sirup. U jednom od njih je napisao:
„Goco, život je tako dug, budi sa mnom, a za ostalo se ne brini.“
Rukopis drhti na papiru kao uplašeno srce.
Ponovo sam je pročitala, zadržavajući dah, hvatajući svaku reč – na kraju krajeva, ja sam bila ta: poverljiva, naivna, pomalo glupa, ali volela sam bezobzirno. Da li sam tada mogla da zamislim da će kraj ove ljubavi doći tako tiho, tako rutinski?..
Znaš, možda je ovo „zauvek“ takođe oproštaj, samo od drugog, svetlog života? Od onog gde nije strašno početi sve ispočetka.
Suze su se osušile, ostavljajući za sobom čudno, gotovo bestežinsko olakšanje, kao posle duge grmljavine, kada je vazduh čist i svež.
I odjednom sam osetila da se radujem sledećem jutru... Radujem mu se bez straha.
***
Prošlo je nekoliko dana. Kuća je zadržala svoj nekadašnji izgled, ali u meni se dešavala tiha revolucija.
Počela sam da izlazim napolje ne da kupim hleb, već da upijem azurno nebo. Skuvala sam čaj sa opuštenom ceremonijom, dozvolila sebi da se izležavam u vrućoj kupki, pokrivajući se mekim peškirima koje sam prethodno sačuvala „za posebnu priliku“. Radila sam stvari koje su mi se ranije činile kao nedostupan luksuz. Pisala sam duga, iskrena pisma prijateljici, ne škrtajući rečima i osećanjima. Dozvoljavala sam suzama da slobodno teku, mešajući ih sa iznenadnim smehom.
A onda, jednog posebno blistavog jutra, telefon je ponovo prodreo u tišinu.
Nepoznati broj.
Podigao sam telefon sa blagim osmehom, kao da se ništa nije dogodilo.
- Zdravo?
Kao odgovor, nastala je pauza ispunjena šuštanjem neodlučnosti.
Goco? — glas je bio mlad, zvonak, ali kroz mladalačku svežinu probijao se umor, ona ista ženska beznađa koja se ne može ni sa čim pomešati.
Ćutala sam, shvativši da više nema čega da se plašim.
- Ja sam, Lena... Oprosti mi, molim te. Nisam mislila da će se sve ovako završiti...
Sa drugog kraja linije čuju se prigušeni jecaji, pažljivo smišljene reči koje zvuče uvežbano, ali iskreno.
„Kaže da nikoga ne voli, otišao je“, konačno je uspela da kaže. „Ja sam... jadna, pretpostavljam.“
Pogledala sam u svoje dlanove, mokre od prosutog čaja, u svetle trake sunčeve svetlosti koje su klizile po podu. Steva je napravio svoj izbor, preferirajući novo, i ovde je sve stvarno ostalo, čak i bol i suze, prožete nitima autentičnosti.
- Lena... znaš, oprosti i ti meni, - odgovorih tiho. - Ali sada neka svako pokuša da izgradi svoj život. Bez krivice. Bez straha.
Na kraju, oboje smo se našli na istoj strani usamljenosti.
Otkucaji srca? Više nije tako srceparajuće.
Spustila sam slušalicu i prvi put za sve ove dane nisam osetila ništa osim ravnomerne, zahvalne smirenosti.
Te večeri sam oprala podove, otvorila prozore da dočekam proleće, puštajući buku automobila, dečji smeh sa ulice, zavodljiv miris sveže pečenih proizvoda iz pekare pored. I rekla sam sebi:
- Pa, Goco sada - živi.