U našem narodu od davnina postoji verovanje da se na velike praznike, a posebno na dan Ognjene Marije, ne smeju raditi teški fizički poslovi. Mnogi poštuju to pravilo, čak i oni koji inače nisu pretjerano religiozni. Zašto? Jer su se kroz godine prenosile priče o nesrećama koje su se dešavale onima koji bi, svesno ili nesvesno, narušili svetost tog dana.
Jedna od tih priča dolazi od Radmile, žene iz jednog malog sela u centralnoj Srbiji. Njena ispovest godinama se prepričava među komšijama, kao upozorenje i podsetnik koliko je važno poštovati ono što su nam preci ostavili u amanet.
Te godine, kako kaže, leto je bilo izuzetno toplo. Jutra su mirisala na suvu travu i vreo dim iz letnjih kuhinja. Tog dana Radmila je ustala ranije nego inače, rešena da završi nekoliko sitnih poslova pre nego što sunce ogreje jače. Među tim poslovima bilo je i cepanje nekoliko drva – taman dovoljno da založi šporet u kome je trebalo da kuva ajvar.
„Zaboravila sam da je Ognjena Marija. Nikome u kući nisam pomenula, niko me nije podsetio. U mojoj glavi to je bio samo još jedan julijski dan“, priča Radmila, tiho, gledajući u pod kao da i dalje oseća težinu tog trenutka.
Uzela je sekiru, izašla iza kuće, i počela da cepa drva. U jednom trenutku, dok je zamahivala, sekira joj se izmakla iz ruke. Drška, već načeta vremenom i vlagom, popustila je, a metalni deo sekire odleteo visoko – i pao pravo na njenu glavu.
„Ne mogu da opišem taj trenutak. Samo sam osetila udarac, tup i jak, pa krv kako mi teče niz lice. Bilo je kao da mi je neko odozgo rekao: ’Zastani. Zaboravila si.’“
U panici, Radmila je otrčala u kuću. Umotavala je glavu peškirom, a srce joj je udaralo kao bubanj. Tek tada, dok je sedela na stolici i pokušavala da zaustavi krvarenje, pogled joj je pao na kalendar na zidu. Crvenim slovima – Ognjena Marija.
„Nikad u životu nisam bila toliko svesna koliko smo mali pred Božijom voljom. To nije bila slučajnost. To je bilo upozorenje. Da ne zaboravljam ono što su nas učili – da tog dana ništa teško ne smeš raditi. Da se praznik poštuje, jer on nije običan dan.“
Nakon tog događaja, Radmila je godinama pričala svoju priču svima – unucima, komšijama, pa čak i nepoznatim ljudima koje bi srela na pijaci. Njen ožiljak na temenu postao je znak i podsetnik.
„Nisam poginula, ali sam naučila lekciju. Tog dana ništa više ne radim. Sve pripremim dan ranije. Ako nešto i zaboravim, ostavim za sutra. Ništa nije vredno toga.“
Na današnji dan, dok vernici širom Srbije pale sveće i mole se svetiteljki, Radmilina priča služi kao tiha opomena svima nama. Jer, kako kaže narod: "Ko se ogluši o svetitelja – sam traži nevolju."
Stil/Srbija Danas