Imam 50 godina, deca su odrasla, muž i ja zajedno preko 25. Mislila sam – prošli smo sve oluje. Ali u toj rutini, dosadi, tišini... našla sam se u nevolji. U nečem što nisam planirala. Nisam ni znala da još mogu da osetim leptiriće, a kamoli da se zaletim kao klinka. I to zbog – komšije. Znaš onog što stalno pomaže oko drveta, nosa kante, uvek s osmehom... E, taj.
Počelo je bezazleno. Jedna kafa, druga. Malo poruka. Malo šale, malo dodira. I pre nego što sam se snašla – desilo se. On mi je pružio ono što sam u braku odavno izgubila – pažnju, reč, pogled. I jesam pogrešila, znam. Nisam luda da se pravdam. Ali nisam ni znala da će muž saznati na takav način.
Jednog popodneva, dok smo komšija i ja bili "na kafi" – muž mi šalje poruku: "Zaboravila si da isključiš Bluetooth." Ja se zaledim. Pogledam telefon – stvarno, ostala mi uključena bežična slušalica koju sam pre toga koristila za poziv s njim. On u svom kamionetu, sto metara od kuće, sve je slušao – svaki šapat, svaki uzdah, svaku reč.
Nije ušao. Nije vikao. Samo je otišao. Posle par sati stigla mi je poruka: "Kad te prođe, vrati se po stvari."
Ostala sam skamenjena. U momentu mi je život puk’o na pola. Deci ništa nije rekao. Komšiji više nije dolazio ni da otključa bicikl, kamoli da pomogne. A ja? Plačem tiho, bez drame, jer znam da sam izgubila najboljeg čoveka kojeg sam imala.
Sad živim sama. Deca dolaze, pomognu, ali... noći su najgore. Kad legnem i setim se da me uhvatio – a nije rekao ništa. Samo je pustio da se sama ugušim u tišini. To me boli najviše.