U životu se često dešava da se čovek bukvalno rastvara u žrtvama – za porodicu, za decu, za voljene. To deluje prirodno, samo po sebi razumljivo, gotovo kao sveta dužnost. Ali da li je zaista moguće meriti ljubav i brigu samo kroz cenu sopstvenog zdravlja, vremena i sreće? Često se dešava da se ta cena ispostavi previsokom – toliko visokom da na kraju niko ne pobeđuje. Ni onaj ko se žrtvuje, ni oni za koje se žrtvuje.
Koju cenu plaćaš za ljubav?
Žene, posebno one vaspitane u duhu „biti dobra majka, žena, ćerka“, često upijaju ideju da žrtvovanje sebe nije samo ispravno, već čak i sveto. „Moraš“ – čuje se glas kulture, tradicije, navika. A sada se odbacivanje sopstvenih želja, ograničavanje sebe u svemu doživljava kao datost.
Ali u praksi se ispostavlja drugačije. Često se ti napori razvijaju u potpuno neočekivano drvo – drvo sebičnosti i konzumerizma kod onih za koje su se marljivo žrtvovali. Često se mogu čuti priče kada roditelji, pošto su dali svu svoju snagu i vreme, zauzvrat dobiju hladnoću, ravnodušnost, ili čak zahteve da „daju mi više“. I to nije zato što su deca zla ili nezahvalna. Već im jednostavno nije data prilika da nauče da cene i razumeju – na kraju krajeva, navikli su na to da će se svaka njihova želja obavezno ostvariti.
Samopožrtvovanje kao bolest, a ne vrlina
Kažu da žena ima prirodnu sklonost ka samožrtvovanju. Ali ako se to pretvori u samouništenje, onda to nije vrlina, već bolest. Možete pričati koliko god želite o tome kako „majka treba“, ali kada iscrpljena, nesrećna žena izgubi radost života pred vašim očima, svi oko vas pate. Jer deca, muž i voljeni pred sobom ne vide brižnu osobu, već umornu i razdraženu osobu koja više nema snage ni raspoloženja.
Na kraju krajeva, kao što se često dešava, želite da pomognete, ali se ispostavlja suprotno: napetost, nervni slomovi, ogorčenost. To uopšte nije ono što voljeni očekuju.
Gde je granica između brige i raspuštanja?
Najvažnije je naučiti da ceniš i poštuješ sopstvene interese. Ne rastvarati se u drugima, ne biti večni heroj koji je zaboravio na sebe. Podjednako je važno shvatiti: što si zanimljiviji i srećniji za sebe, to postaješ vredniji i značajniji za druge.
Setite se mudrosti velikog psihologa Eriha Froma: „Ljubav nije žrtva, već stvaranje.“
Ovde se upravo radi o tome da prava ljubav nije žrtvovanje sebe do potpune iscrpljenosti, već izgradnja zajedničkog života gde ima dovoljno prostora i za vas i za druge.
Paradoks žrtvenog ponašanja
Zanimljivo je da poreklo takvog ponašanja često seže duboko u detinjstvo. Gde je nedostajalo ljubavi i pažnje, gde se dete svim snagama trudilo da zadobije odobrenje i ljubav svojih roditelja. Ako su mama ili tata bili nesrećni ili su se stalno predavali žrtvi - velika je verovatnoća da će dete to shvatiti kao normu i preneti u svoj život.
Žene koje su odrasle u takvim porodicama često ponavljaju sudbinu svoje majke, a da toga nisu ni svesne. Ali postoje izuzeci: kada žena iznenada shvati da ne želi ovako da živi, da zaslužuje više, ona menja ne samo sebe, već celu svoju porodicu.
Lična sreća nije sebičnost, već nužnost
Najvažnija lekcija: ne možete očekivati da će žrtveno ponašanje nužno doneti sreću. Naprotiv, ono šteti i žrtvi i onima za koje se žrtvuje. U stvari, lična sreća nije sebičnost, već neophodan uslov za harmonične odnose.
Psiholozi su odavno rekli: „Osoba koja je zanimljiva sebi, zanimljiva je i drugima.“
Drugim rečima, ako nema unutrašnje vatre, ako nema samopoštovanja, onda je malo verovatno da će oni oko vas moći da pokažu to poštovanje. Ponekad je bolje da vas porodica vidi srećnog i ispunjenog nego iscrpljenog i kako patite.
Zašto je važno prestati da „uznemiravamo“ voljene osobe uvredama
Jedan od znakova nezdravog samopožrtvovanja su stalne pretenzije prema voljenima. Činilo bi se da ste se žrtvovali za njih, ali zauzvrat - nezahvalnost. Štaviše - gotovo ogorčenost, nezadovoljstvo, iritacija.
Ali u stvarnosti, kada je srce prepuno sopstvenih negodovanja i napetosti, jednostavno nema dovoljno energije za radost i podršku drugima. To je začarani krug koji treba prekinuti.
Bernard Šo i njegova mudrost
I ovde u pomoć dolazi jedna veoma jednostavna, ali duboka misao velikog irskog pisca i dramaturga Bernarda Šoa:
"Ako počneš žrtvujući sebe za one koje voliš, završićeš mrzeći one za koje si se žrtvovao."
Ovo je i upozorenje i recept. Samopožrtvovanje je veoma opasan „put“ na kojem je lako izgubiti sebe, a onda će biti prekasno.
Šta treba da uradite ako želite da volite i brinete?
Ljubav ne znači odustajanje od sebe. Naprotiv, snažna i zrela ljubav počinje poštovanjem sebe i svojih želja. To ne znači postati egoista, naprotiv - to znači naučiti da pravilno rasporediš svoju snagu, poštuješ svoje granice i ne žrtvuješ sebe zarad izmišljenih odgovornosti.
Prava ljubav se gradi na ravnoteži. A ta ravnoteža je ključ sreće i harmonije u porodici.
Žrtvovanje sebe za druge je igra u kojoj nema pobednika. Koliko god želite da usrećite svoje voljene po cenu sopstvene udobnosti, na kraju možete dobiti samo prazninu i razočaranje.
Vreme je da se oslobodite nametnutih obrazaca i dozvolite sebi da budete srećni. Jer sreća nije luksuz, već pravo svake osobe.
Kao što je Fridrih Niče jednom rekao: „Onaj ko ima 'zašto' da živi, može da podnese skoro svako 'kako'.“
Neka „zašto“ za svakoga bude ispunjeno ljubavlju – pre svega prema sebi, kako bi se kasnije ta ljubav mogla umnožiti i obuhvatiti voljene.