Imala je samo 13 godina kada joj je rekao: „Budi moja žena.“ Bilo je to na plesnom podijumu, mršavi dečak sa iskrom u očima joj je prišao: „Upravo sam shvatio da su sve moje pesme o tebi. Udaj se za mene!“
Devojka je podigla pogled i mirno odgovorila: „U redu. Ali pusti me da prvo završim školu.“
On je bio Gabrijel Garsija Markes, a ona je bila Mercedes.
Venčali su se 13 godina kasnije.
„Nismo bili zvanično vereni“, kasnije je rekao Markes sa sedom kosom. „Samo smo strpljivo čekali ono što je trebalo da bude.“
Dok se Gabrijel zaključavao u sobu pišući „Sto godina samoće“, Mersedes je nosila njihov svet na svojim ramenima: Verovala je u njega, hranila je porodicu i nikada nije sumnjala da je njen muž genije.
Kada je rukopis konačno završen, nisu imali ni dovoljno novca da ga pošalju. Zato je Mercedes prodala svoje poslednje stvari - fen za kosu i blender - da bi ga poslala. Mesecima kasnije, svet će znati ime Gabrijel Garsija Markes.
A taj roman? Zauvek je promenio književnost i doneo mu je Nobelovu nagradu.