Kad sam majku u dom smestila počele su da se dešavaju užasne stvari: Muči me misao da li sam grešna pred Bogom

Kada roditelji ostare, a posebno kada više nisu u mogućnosti brinuti se sami o sebi, mnogi razmatraju opciju smeštaja roditelja u dom za starije osobe. Ova odluka nikada nije jednostavna, a mnogi se suočavaju s osećajem krivice i osudom društva. I dok se ponekad čini da je to najbolja opcija za sve, unutrašnji nemir i osećaj griže savesti često ne nestaju. Jedna žena je odlučila da podeli svoje iskustvo i razloge zbog kojih je odlučila da smesti svoju majku u dom za starije, te kako je ta odluka, uprkos početnoj patnji, na kraju unapredila njen život.

„Jednog dana sam se vratila s posla i zatekla vrata širom otvorena. Utrčala sam u stan, čula vodu kako curi iz kade i preplavljuje pod, šireći se po hodniku. Vikala sam majci, ali nisam dobijala odgovor. Šta sada? Gde je? Gde je pronašla?, pitala sam se.“

U trenutku panike, žena je potrčala do komšija, koji su joj rekli da su videli njenu majku kako sedi na klupi s drugim starijim ženama ispred zgrade. Na prvi pogled, njena majka je izgledala normalno, ali žena je bila svesna da boluje od Alchajmerove bolesti, te da se njeno ponašanje menja iz dana u dan. Saznala je da njena majka već ima česte agresivne epizode koje postaju sve teže za kontrolisati. „Pogledale su me kao da nisam normalna“, seća se žena, i dodaje da je majku uspela nagovoriti da se vrati kući. Međutim, to je bilo samo privremeno rešenje, jer nije mogla da bude stalno uz nju, a ni želela je da svaki trenutak svog života posveti samo njoj.

„Imala sam svoj život, posao, ali nisam mogla da ostavim svoju majku samu. Osećala sam se iscrpljeno i emotivno preopterećeno“, priznaje žena. Iako je bila duboko povezana s majkom, osjećala je da je ne može više zaštititi i da joj nije u mogućnosti pružiti potrebnu brigu.

„Dugo sam se borila sa osećajem izdaje i grižom savesti, naročito kada pomislim da bi mogla da se izgubi zbog bolesti“, kaže ona. Agresija je postajala sve učestalija. „Kad nam neko dođe u goste, ona bi gađala ljude šta god stigne. Svaki dan je ostavljala vodu otvorenu na česmama, bacala odeću u kadu, sudoperu...“, opisuje žena, te dodaje da je bila svesna da to više nije bilo podnošljivo.

Na kraju je donela tešku, ali nužnu odluku. „Odlučila sam – moram da je smestim u starački dom. Našla sam dom za starije osobe koji se bavi problematičnim pacijentima, i pomislila da će tamo imati stalni nadzor koji joj ja ne mogu pružiti.“

Majka je sada već godinu dana u domu, a žena oseća da joj je život postao lakši. „Počela sam kvalitetnije da radim jer sam psihički mirnija i odmornija. Moj društveni život se poboljšao, a misli su mi konačno postale jasnije“, kaže ona, i priznaje da je posetila svoju majku svaki vikend i da zna da je u sigurnim rukama.

Ipak, uprkos tome, nešto joj i dalje nije dalo mira. „Muči me misao... Jesam li mogla učiniti više za nju? Da li sam napravila veliki greh?“ Osećaj griže savesti i dalje je prisutan. „Možda sam mogla da budem upornija, možda sam mogla da se borim duže. Osećam se kao da sam je napustila, kao da sam joj oduzela šansu da bude kod svoje porodice“, iskreno priznaje žena. Oseća da je ova odluka možda bila najbolja za njenu majku, ali ona sama nije sigurna da li je ispravna pred Bogom i pred sobom.

Ova priča otkriva duboku unutrašnju borbu koju mnogi ljudi doživljavaju kada dolazi vreme da se donese ovakva odluka. Iako možda smještanje roditelja u dom za starije može delovati kao poslednje rešenje, ne znači da nije ispunjeno brigom i ljubavlju. Ponekad je, čak i kad činimo sve što možemo, teško pomiriti se s tim da ne možemo sve pružiti onima koje volimo.