Sumnjiva smrt Vladike Nikolaja: Ujutru nađen u vešu pored kreveta, dok mu je iz usta izlazila pena, a noć pre toga...

Vladika Nikolaj Velimirović smatra se jednim od najmoćnijih Srba svih vremena. Rođen 1881. godine u ratarskoj, siromašnoj porodici. To je bio čovek koji je imao veliku moć lepog govora, zbog čega je prozvan "Zlatousti".

Nikolu je Bog jasno pratio na svim njegovim putevima, a postoje i dokazi da ga je nekoliko puta spasao od sigurne smrti. Kad je bio dete, oboleo je od dizenterije i tada se zakleo Bogu da će svoj život njemu posvetiti. A kada se jednom zarekao, tog se čitav život držao.

Drugi put ga je Bog spasao kada su ga tokom Drugog svetskog rata Nemci zarobili i odveli u smrtonosni logor Dahau, gde je bo zatvoren sa patrijarhom Gavrilom.

Kada se spasao i kada je rat zvaršen, vladika Nikolaj odlazi u Ameriku gde je ostao do smrti pričajući svima o Srbiji i spašavajući naš glas u svetu.

Vladika Nikolaj je umro na današnji dan, 18. marta 1956. godine, a smatra se da je preminuo pod sumnjivim okolnostima.

Smrt Vladike Nikolaja ovako je zvanično saopštena: "18. marta 1956, u svojoj ćeliji pronađen je u Gospodu počivši Vladika Nikolaj. Vladika je bio na kolenima, ničice, sa oslonjenom glavom na krevet. U ruci mu je bio molitvenik. Vladika je vodio sveti život i delovao sveto. Mnogi u ovakvoj Vladičinoj smrti vide svetu končinu, jer se prestavio na kolenima i moleći se".

Ali u srpskoj crkvenoj zajednici rasprostranjen je sasvim drugačiji glas o smrti Nikolaja Velimirovića:

„Mi znamo da je uoči tragedije vladiku posetio čovek, obučen u mantiju. Oni su dugo razgovarali, do kasno u noć. Ujutru niko nije video misterioznog posetioca, niti je više video kofer, koji je pripadao Vladici Nikolaju.

Bilo je glasina da je vladika u svom životu preživeo šest pokušaja lišavanja života, ali je od ovog sedmog doživeo da tako mučki bude ubijen.

Igumanija Paraskeva je tvrdila, da misteriozni stranac osumnjičen za ubistvo, bio je, u stvari, klirik vladika Dionisije. I da se kod nje nalazi pokajno pismo tog čoveka, koji on u njemu moli Svetog Joanikija da on posreduje kod Gospoda, kako bi njemu bio oprošten i razrešen neki strašni njegov greh.

Igumanija je još dodala da je, na usnama preminulog vladike bila pena, kao u čoveka kog su otrovali."

"Kao srpski episkop u SAD-u, Nikolaj Velimirović, nekoliko godina posle rata, bio aktivan u dešavanjima u srpskoj emigraciji u SAD, te kao rektor bogoslovi je u Libertvilu, a povremeno je predavao i na akademiji Svetog Vladimira i na bogosloviji u manastiru Svete Trojice u Džordanvilu. Pedesetih godina vladika Nikolaj se povukao iz javnog života, i nastanio se u ruskom manastiru Svetog Tihona u Pensilvaniji, gde je u manastirskoj bogosloviji predavao dogmatsko i pastirsko bogoslovlje i omilitiku, a kasnije (1955.) je postao rektor bogoslovije.

Majevski piše: „U toku poslednjih godina života vladike Nikolaja, kod nas, u manastir (Sv.Tihona u Pensilvaniji), dolazio je jedan Srbin, novi emigrant. Vladika nije bio time naročito zadovoljan i tuđio se od njega, nemajući potpuno poverenje. I eto ovaj Srbin, – posle odsustvovanja više od jedne godine – najedanput se ponovo pojavio kod nas, u vreme ciče-zime i velike vejavice, uoči iznenadne smrti vladičine, a naime u subotu 17. marta 1956. godine.

Radi velikog snega i nemogućnosti korišćenja automobila, vladika se preselio na nekoliko dana u zgradu seminarije, bliže manastiru i hramu. I uveče te subote, posle večere ulazio je u sobe seminarista. Govorio je s njima o liturgiji sutrašnjeg nedeljnog dana, kada je seminarist najstarijeg razreda imao da propoveda u dalekoj parohiji. Ulazio je vladika i kod sekretara seminarije i predao mu neke potpisane papire… Oko 10 časova uveče seminaristi su videli kako je Srbin ulaziou spavaću sobu vladike.

A posle 11 časova oni su videli kako je on sa priborom za kafu ulazio u umivaonicu povodu, rekavši im da hoće da gotovi za vladiku crnu kafu. Seminaristi su bili mnogo iznenađeni da je tako dockan vladika zaželeo da pije kafu, koju je u poslednje vreme uopšte izbegavao po propisu lekara. Kad je i kako Srbin otišao od vladike, niko nije video. Tu se i prekida sve što je uopšte poznato o poslednjim časovima Vladike Nikolaja

Idućeg dana, u nedelju 18. marta, svi seminaristi, sa ocem inspektorom i pevačima, krenuli su u 7,00 časova ujutru u daleku parohiju, na misionarsko putovanje. A vladika Nikolaj trebalo je da služi u manastirskom hramu. U određeno vreme zvono je zvonilo i u hramu su se spremili za doček vladike. No, on se nije pojavljivao.Tada je otac Vasilije otišao u seminariju i zakucao na vrata vladičine kelije, ali odgovora nije bilo. Vratio se u manastir i obavestio nastojatelja; rešili su da čekaju vladiku.

I baš posle 15-20 minuta čulo se telefonsko zvono: saznalo se da eparhijski srpski episkop, koji se nikad ranije nije interesovao za zdravlje vladike Nikolaja, najedanput raspituje se za njegovo zdravlje… Svi su se iznenadili u manastiru, zato što su svi znali da se nikad ranije nije pokazivala takva pažnja prema vladici Nikolaju.

Popričali su, razmislili i nastojatelj je sam otišao u seminariju. Zakucao je na vrata, no takođe odgovora nije bilo.Tada je silom otvorio vrata. I video je ovakvu sliku: u spavaćem rublju vladika je ležao ničice na podu pokraj kreveta s nogama prema vratima, a glavom prema prozoru. Nastojatelj je pritrčao i pokušao da pridigne vladiku, ali odmah je primetio da je on mrtav. Na glavi u vladike videla se mala rana, a u ruci bile su brojanice, koje su mu poklonile ruske monahinjeю Nastojatelj je istrčao iz sobe, pozvao iz manastira monahe i sekretara seminarije. Iz obližnjeg mesta pozvali su lekara, koji je ustanovio smrt, a koja je nastupila nekoliko časova ranije. Uzrok smrti, bez seciranja, on nije mogao da kaže. (Srbi, koji su docnije došli, tražili su da se ne vrši seciranje ).

Telo vladike Nikolaja preneli su na krevet i odslužili prvi parastos. Obavestili su našu Mitropoliju u Njujorku i vladiku Dionisija u Libertvilu. Takođe i srpske crkvene opštine u Njujorku, Lakavani i druge.

Telo vladike bilo je po velikom snegu preneseno u manastirski hram i odeveno u odežde… Drugog dana ujutro došao je i sam vladika Dionisije, koji nas je od prvog trenutka iznenadio u manastiru i seminariji. U prisustvu monaha i seminarista, koji su se vratili, on je uzviknuo kraj odra umrlog: „Za života ti si me mnogo mučio… a posle smrti naterao si me da putujem po nepogodi“. Zatim, sa nekoliko Srba koji su doputovali sa njim, on se trčeći ustremio u sobe vladike Nikolaja (u našem domu u seminariji) i podvrgao ih potunom opustošenju: pokupili su kofere i sanduke, grabili su sve što im je dopalo šaka, a osobito ih je interesovala korespondencija vladike i njegove beleške. Natovarili su to na svoje automobile i odvezli… Kad sam doputovao, sobe vladike Nikolaja predstavljale su neopisivu sliku opustošenja: sve je bilo ispreturano i na podu ležale su stotine pisama, listova, kutija i dr. Slika, kakvu ja dotle nikad u životu nisam video! I najžalosnije bilo je to da su tako postupili prema uspomeni i nasleđu najvećeg pravoslavnog jerarha, velikanu Crkve i bogoslovske nauke…

Sve to se moglo dogoditi tako samo radi moga odsustva. Da sam ja bio na mestu, to, osim doktora, nikog ne bih pustio k telu vladike, do poziva policije iz susednjeg mesta, koja bi proizvela isleđenje i zapečatila sobe vladičine. Zatim samo prema rešenju suda, bile bi vladičine sobe otpečaćene i sve detaljno zapisano, dovedeno u poredak i evidenciju. Osim toga, ja nimalo ne sumnjam da kod takvog čoveka, kakvim smo mi svi znali vladiku Nikolaja, i pri njegovom karakteru, nije moglo a da ne bude pismene volje za slučaj smrti, ili čak formalnog testamenta. U to mene ubeđuje ne samo njegov karakter, nego i druge okolnosti. No o tome, takođe drugi put .”.

Vladičine mošti su 24. aprila 1991. godine izvađene iz groba i premeštene u novi kovčeg. U maju 1991. godine, mošti su avionom iz Čikaga dostavljene u Srbiju JAT-ovim avionom.

Vladiku Nikolaja u domovini ga je dočekao patrijarh Pavle, a sahrana je upriličena u vladičinom rodnom mestu Leliću.

*Izvor: Majevski V, „Smrt vladike Nikolaja”, Srpski misionar, Holy Trinity Monastery JORDANVILLE, N.Y., U. S. A., br . 2 (mart- april ),1958).