Nakon 46 godina braka rekao supruzi "neću te bolesnu" i otišao: Sudbina mu vratila milo za drago, kajao se, ali kasno

Ramiz iz Gomionice kod Kiseljaka. Ramiz je dobar dio života proveo u Danskoj da bi se u penziji odlučio vratiti u svoj kraj.

"Sa ženom mi i nije bio neki život, imala je čak 14 operacija. Radio sam tamo, vozio autobus"

U Danskoj svi rade, ali i piju alkohol više nego kod nas.

"Žena je bila ranjena za vreme rata u Bosni, pa su je prebacili za Dansku. Metak joj je razneo lice. Živela je nakon toga još 23 godine"

Ceo život sam radio i trudio se da obezbedim stabilnost i sigurnost za svoju porodicu. Posao mi je oduzimao mnogo vremena, ali bez obzira na umor, uveče sam uvek žurio kući – ne zbog obaveze, već iz iskrene želje da budem uz svoju suprugu. Njoj sam bio potreban više nego ikada.

Tri puta je imala operaciju na glavi. Godinama sam brinuo o njoj, trudio se da joj olakšam svaki dan, da joj pokažem da nije sama u svemu tome. Ipak, poslednjih 18 meseci bili su najteži – u tom periodu nije mogla da hoda i bila je vezana za invalidska kolica. Sve je bilo na meni. Svaki obrok, svaki lek, svaka sitnica koja joj je bila potrebna – sve je zavisilo od mene.

Bili smo zajedno i u najtežim trenucima. Kada je bila u bolnici, nije bilo šanse da je ostavim samu. Nije znala jezik zemlje u kojoj smo živeli, a ja nisam mogao da podnesem pomisao da se oseća izgubljeno i bespomoćno među stranim ljudima. Bio sam joj oslonac, prevodilac, podrška. Bio sam uz nju, jer to je ono što ljubav znači – biti uz osobu koju voliš bez obzira na sve.

Najveće razočaranje – prijatelj koji nije znao šta znači ljubav

Kroz sve to, mislio sam da znam šta mogu da očekujem od ljudi. Da postoje oni koji su uz tebe u dobru i zlu, i oni koji se udalje kad stvari postanu teške. Ali jedno od najvećih razočaranja u životu doživeo sam od čoveka koga sam smatrao prijateljem.

Bio je to moj prijatelj iz Danske. Znao sam da je i sam imao problema sa zdravljem – operisao je prostatu, kičmu i srce. Prošao je kroz mnogo toga, i zbog toga sam verovao da će imati razumevanja i saosećanja za druge. Mislio sam da zna kako izgleda boriti se s bolešću i koliko podrška voljene osobe može značiti.

Međutim, kada su njegovoj supruzi sa kojom je bio 46 godina u braku saopštili strašnu vest – dijagnozu raka dojke – on je reagovao na način koji me je ostavio bez reči. Umesto da bude uz nju, da joj pruži snagu u najtežem trenutku, on ju je jednostavno ostavio. Rekao joj je hladno, bez trunke empatije:

"Neću te bolesnu."

Te reči su me baš pogodile. Kako neko može tako lako odbaciti osobu s kojom je delio život, samo zato što je obolela? Kako možeš nekoga voleti kada je sve dobro, a okrenuti mu leđa čim naiđe prva ozbiljna prepreka?

I ironija sudbine nije dugo čekala. Samo nekoliko dana kasnije, njega su ponovo vozili u bolnicu. Zamalo je umro.

Pravda koja stiže kad-tad

Nakon što je preživeo još jednu ozbiljnu zdravstvenu krizu, očekivao je da će ljudi biti uz njega. Očekivao je razumevanje, podršku, prijateljstvo. Ali stvari ne funkcionišu tako jednostavno. Ljudi nisu zaboravili kako je on postupio kada je njegova supruga bila u nevolji.

Počeo je da se žali kako niko više ne želi da provodi vreme s njim, kako su mu svi okrenuli leđa. Ali nije se pitao zašto. Nije shvatao da je život poput ogledala – ono što damo drugima, to nam se na kraju i vrati.

Ljudi su ga izbegavali, ne zato što je bio bolestan, već zato što su videli kakav je zapravo. Zašto bi neko želeo da sedi s njim, da mu bude oslonac, kada on nije imao snage da učini isto za svoju ženu?

Neke životne lekcije dolaze prekasno. On je ostao sam, ne zato što ga je zadesila nesreća, već zato što je sam birao da se okrene od onih kojima je bio potreban. A kada je došlo vreme da njemu neko pruži ruku – nije bilo nikoga.

Stil/Alen Avdić