Sinovi kralja Milutina bili su monstruozniji nego Turci: Ono što su njih dvojica radili jedan drugom je čist užas

Kralj Milutin imao je neobičnu naviku da savezništvo sklapa tako što bi oženio devojku iz države sa kojom bi sklapao mir. Tako je imao 5 brakova, a dve žene su mu imale samo 5 godina kada su dovedene na njegov dvor.

Od pet brakova i drugih veza, dobio je četvoro dece, ali se ne zna koja od njegovih žena mu je rodila sinove Stefana Uroša II i Konstantina i ćerke Cricu i Anu (Nedu).

Ovo je priča o deci kralja Milutina:

Carica Nemanjić (ponegde se navodi i kao Zorica) je bila srpska princeza, ćerka kralja Milutina i veruje se njegove treće supruge Jelisavete Arpad.

Jelisaveta Arpad je bila monahinja, a priča se kako ju je na silu uzeo Milutin te da je ona tada zatrudnela.

Iako brak sa Jelisavetom nije dugo potrajao (samo oko godinu dana), srpskom kralju je iz njega ostala ćerka. Njenu majku, rodom iz Mađarske, Milutin je vratio u domovinu, ali je Carica ostala na srpskom dvoru i odrastala je sa drugom kraljevom decom.

Caricu spominje anonimni hroničar koji je 1308. godine prolazio kroz Srbiju i ostavio podatke o uzrocima građanskog rata između braće Milutina i Dragutina Nemanjića.

Milutin je, prilikom pregovora sa vladarima Zapadne Evrope, nudio Šarlu Valoi brak između njegovog sina Šarla II Alansonskog i svoje ćerke Carice. Ovaj brak trebao je da učvrsti savez između grofa i Milutina uperen protiv vizantijskog cara Andronika II.

Pregovori su vođeni jula 1308. godine i završeni su neuspehom.

Šta je kasnije bilo sa princezom Caricom nije poznato. Negde je moguće pronaći podatke da se udavala dva puta, a mnogi smatraju da se nikad nije ni udavala i da je do smrti ostala u kući Nemanjića. Prikazana je na freskama u Gračanici i Dečanima.

Ana (Neda) Nemanjić

Ana Neda je bila starija od svoje sestre Carice. Ne zna se ko joj je bila majka, neki nagađaju da je to bila prva žena kralja Milutina, dok su sve glasniji navodi da je i njena majka bila Jelisaveta. Ali s obzirom da je Jelisaveta bila u braku sa Milutinom oko godinu dana, nemoguće je da je u tom kratkom periodu rodila dve ćerke.

Bilo kako bilo, Ana Neda je bila Milutinova ćerka i udala se za Mihaila, sina vidinskog vladara Šišmana. Brak je sklopljen kako bi se garantovao mir, između Šišmana i Milutina, a dogovor je bio završetak sukoba i ženidba Ane Nede i Mihaila Šišmana.

Brak Mihaila i Ane obezbeđivao je dobre odnose Šišmanove države i Srbije. On je potrajao do 1324. godine. Milutin tada već nije bio živ. Godinu dana ranije, Mihailo Šišman je uzeo carsku titulu, ujedinivši zapadne i istočne bugarske zemlje. U sklopu politike približavanja Vizantiji, odnosno caru Androniku III, Mihailo se razveo od Milutinove ćerke i oženio se Teodorom Paleolog, bivšom suprugom Teodora Svetoslava. Po Mihailovom naređenju, Ana je utamničena. U zarobljeništvu je provela sledećih šest godina.

Prilike u Bugarskoj promenile su se nakon bitke kod Velbužda 1330. godine. Stefan Dečanski i njegov sin Dušan naneli su poraz bugarskoj vojsci, a Mihailo Šišman je izgubio život. Stefanova polusestra Ana Neda oslobođena je zarobljeništva i vraćena na bugarski presto, zajedno sa sinom Stefanom. Teodora Paleolog jedva se uspela spasti bekstvom u Carigrad. Ostatak života provela je u manastiru. Međutim, ni Ana se nije dugo održala na prestolu. Već sledeće godine Stefan je zbačen, a na presto je doveden Jovan Aleksandar. Ana je sa decom pobegla u Srbiju, dok joj je jedan sin, Šišman, pobegao Tatarima. Jedno vreme provela je u Nišu, očekujući intervenciju srpskog vladara. Međutim, i u Srbiji istovremeno dolazi do smene na prestolu. Dušan je po dolasku na vlast zaključio mir sa Bugarima, te su sve nade da će se Ana vratiti na presto propale. Ana odlazi u Dubrovnik gde je živela od 1332. do 1346. godine. Živela je od pomoći Dubrovčana i svojih rođaka iz Napulja.

Stefan Urođ Nemanjić ili Stefan Dečanski

Bio je kralj Srbije iz porodice Nemanjić, sin kralja Milutina, a otac Dušana Silnog.

Nastavio je širenje Srbije na račun Vizantije i stvorio od nje najmoćniju silu na Balkanskom poluostrvu, pobedom kod Velbužda 1330. godine. Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja, a njegova zadužbina je manastir Visoki Dečani, ispod Prokletija kod Peći.

Smatra se da je Ana bila njegova majka, ali ima dosta spora oko ove činjenice, jer je Ana imala samo 5 godina kada je dovedena kao žena kod Milutina. Veruje se da je Milutin morao čekati njenu polnu zrelost.

Godine 1299. njegov otac kralj Milutin se oženio po četvrti put, opet petogodišnjom ćerkom vizantijskog cara Andronika II Paleologa Simonidom. Milutinova treća žena, Stefanova majka Ana bila je proterana, a brak sa njom proglašen nevažećim. Time je Stefan proglašen nelegitimnim sinom, i kao takav nije imao prava na presto. Ipak, Stefan je poslat u Zetu kao očev namesnik.

Kako Milutin sa Simonidom nije mogao da ima dece, njena majka Irina svestrano je radila na tome da se srpski presto obezbedi nekom od njenih sinova. Prvo je poslala Dimitrija ali se njemu Srbija učinila divljom i on se uskoro vratio u Vizantiju. Isto je pokušala i sa drugim sinom Teodorom ali je on to odbio i umesto toga postao monferatski markiz.

Zbog svega toga Stefan Dečanski podiže bunu protiv oca. Milutin podiže vojsku protiv sina, koji beži preko Bojane.

Priča se da je Milutin tada sinu ponudio pregovore i da je Stefan dirnut otišao ocu i molio za oproštenje. Međutim, kada se Milutin dočepao Stefana nije imao milosti. Stefan je bio okovan i poslat u Skoplje gde je oslepljen i poslat u Carigrad. Veruje se da Stefan nije bio oslepljen jer je izvršilac kazne bio potkupljen, ili je bio oslepljen samo delimično (usijani legen nije probio zenice), ali je Stefan tokom celog života iz straha od oca nosio povez preko očiju.

Kada je Milutin iznenada umro, Stefan je brže bolje skinuo povez koji je nosi do očeve smrti i proglasio je da mu je sveti Nikola vratio vid, skinuo zavoj sa očiju i oko sebe stvorio jaku stranku. Na njegovu stranu je stala i Crkva. Vratio se iste godine u Srbiju i prvo predložio Konstantinu da podele vlast što je ovaj odbio. Tako je započela borba oko Milutinovog nasleđa.

Priča se da se Stefan tako surovo borio protiv brata Konstantina za presto da ga je uhvatio i prikovao klinovima za dasku, a potom je od njegove lobanje napravio pehar.

Na Bogojavljanje 1322. godine arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja sa titulom "Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja", a njegovog sina Stefana Dušana kao mladog kralja.

Da bi sklopio dogovor sa Vizantijom, Stefan Dečanski ženi Mariju Paleolog koja mu rađa dvoje dece: Simeona Sinišu i Teodoru, kasnije poznatu kao monahinju Evdokiju.

Nakon što je kralj Stefan Dečanski odlučio da presto ostavi mlađem sinu Siniši, stariji sin Dušan je uz pomoć vlastele nasilno preuzeo presto zbacivši oca sa vlasti.

Prema prvoj verziji, pisanoj za vladavine cara Dušana, njegov otac je pod uticajem svoje mlade žene Marije Paleologove svoj presto namenio sinu iz drugog braka Siniši Nemanjiću. Dušan, navodno nije želeo da se protivi "volji roditelja kraljevstva mi" te je otišao u Carigrad, gde ga je vlastela "nagovorila" na povratak i nasilno preuzimanje vlasti. Nakon bitke na Porodimlji, poraženi kralj Stefan Dečanski je zatočen u Zvečanu gde je posle nekog vremena umro.

Druga verzija, pisana pedesetak godina posle Dušanove smrti, iz "Žitija Stevana Dečanskog" koje je sastavio Grigorije Camblak, govori o nasilnoj smrti srpskog kralja koji je umro od ruke svog sina Dušana. Takođe, prema predaji, Stefan Dečanski je "od oca oslepljen od sina udavljen".

Legenda o prokletstvu

Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan Dečanski je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroša, koji je izgubio Carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.

Konstantin Nemanjić

Kada mu je umro otac kralj Milutin, Konstantina je ubio njegov mlađi brat Stefan Dečanski kako bi prigrabio vlast.

Konstantin je bio sin kojeg je kralj Milutin dobio sa drugom ženom čije ime nije zapisano. Kada je Milutin proglašen za kralja, Konstantin Nemanjić je proglašen za mladog kralja i dodeljena mu je Zeta na upravljanje, a samim tim i titula prestolonaslednika.

Međutim, Milutin ga nikada nije ozvaničio kao svog naslednika na državnom saboru, što je nakon njegove smrti 29.10.1321. godine otvorilo prostor njegovom drugom sinu Stefanu i Dragutinovom sinu Vladislavu, da istaknu svoje pretenzije na mesto kralja Srbije.

Kada je Stefan Dečanski došao na tron, navodno je Konstantinu ponudio mesto drugog sina, što je ovaj odbio.

Rat među braćom završio se tako što je Stefan Dečanski pobedio, a priče o surov smrti Konstantina kružile su vekovima. Stoji napisano da je Stefan naredio da se Konstantin zakuje ekserima za drvo, te da je presečen na pola, da mu je glava odrubljena i da je od nje Stefan napravio pehar.

Nakon Konstantinove smrti, telo mu je preneto i sahranjeno u crkvi svetog Nikole u Zvečanu, u kome se nalazio jedan od dvorova Nemanjića. Nepunu deceniju kasnije 11.11.1331. godine, u Zvečanu je umro (po nekim navodima je ubijen) njegov brat Stefan, koji je tu zatvoren po naredbi svog sina Dušana, koji ga je zbacio sa vlasti par meseci ranije.