"Briga o dementnoj majci me je razbolela: Gledam kako se od onakve žene pretvara u čudovište"

Mladi misle da su roditelji nešto večno. Da će uvek imati ljubav i razumevanje

Ali život predstavlja izazove...

- Moj život se pretvorio u neku vrstu beskrajnog pakla i noćne more.

- U stvari, nije bila previše srećna. Živela sam kao i svi, valjda.

U suštini, jako sam se trudila da nekako obezbedim egzistenciju, a to je oduzimalo mnogo energije. U slobodno vreme sam malo crtala. Znam da nisam umetnik, i uopšte nisam genije, ali volim samo sam proces i malo više – šta na kraju ispadne. A i mojoj majci se dopao način na koji sam crtala.

Majka…

Uvek sam je mnogo volela. Bili smo kao prijatelji, sve smo zajedno doživeli, sve probleme u životu, i moje i njene. Nisam imala oca, otišao je kad sam bila mala jer sam bila jako bolesno dete, bila mi je potrebna nega, on je morao da provodi mnogo vremena sa mnom, troši mnogo novca na moje zdravlje. Na kraju više nije mogao da izdrži, a moja majka je morala da me podigne.

U stvari, provela je ceo svoj život na meni, pokušavajući da me digne na noge. I ona je, kao i ja sada, mnogo radila, bukvalno se mučila kao konj, a videla je vrlo malo radosti u životu. I uvek sam se osećala veoma krivom pred njom, jer sam... nisam srećna.

Volela bih da budem srećna, ne zbog sebe, već zbog nje, da vidi da je njena patnja vredna toga, ali ne mogu. Kako možete biti srećni u zabačenom gradu sa platom od petnaest hiljada rubalja? Ja sam udata, ali moj muž je takav, znate... sa promenama raspoloženja.

Ponekad je pun ljubavi i ljubazan, ponekad mi se čini da me mrzi. On nije pouzdana osoba i, iako smo u braku, ne znam ni da li mogu da se oslonim na njega.

A pre nekoliko godina dogodilo se nešto strašno. Moja majka je dobila demenciju.

Dugo smo se borili protiv ove bolesti. Razvijala se u napadima: sve bi bilo u redu nekoliko meseci, a onda bi se odjednom, za par nedelja, pretvorila u staricu, ni nalik sebi.

Bilo je strašno. To je kao da izgubiš blisku i voljenu osobu, iako je još živ, ali ti si ga već izgubio.

Nikada u životu nisam toliko plakala (tiho, tajno od majke) kao tokom ovih meseci pogoršanja.

Trudila sam se da je podržavam u svemu i brinem o njoj. Ja sam njena ćerka, volim je i moram da joj se odužim za njenu brigu. Ali to je neverovatno teško. Svako ko je brinuo o rođacima sa demencijom zna da je to pakao na zemlji. Oni se menjaju. Ljubazne majke i očevi pretvaraju se u jednostavna čudovišta.

Videti njihovu bespomoćnost, videti kako polako degradiraju, zaboravljajući sve, videti njihove bespomoćne suze... to je strašno.

Počela sam da jedem ove probleme. Dobro kuvam, to je jedna od retkih stvari koje volim kod sebe. A kad jedem, čini mi se da je sve opet dobro. Imam mnogo lepih uspomena povezanih sa hranom, a mama me je naučila da kuvam.

Evo nekoliko palačinki - napravili smo ih zajedno za Uskrs. Evo pite od mesa, pravili smo je zimi. Sve je tako ukusno. I jedem-jedem-jedem-jedem...

Kao rezultat toga, sada imam više od sto kilograma. I bila je obična lepa devojka standardne težine, nije manekenka, ali prilično lepa. A sada je odraz u ogledalu jednostavno čudovište, ne mogu ni sebe da pogledam.

Da ne spominjem da je samo fizički teško biti ovakav. Postalo je teže čak i da se brinem o majci, jer smo u suštini dva invalida, samo ja – zbog sopstvene gluposti i slabe volje.

Pokušala sam da uradim nešto sa sobom, sportske dijete, sve te stvari. Ali razumem razlog. Razlog je demencija moje majke. Ovo je izvor stresa i anksioznosti. Počinjem da jedem kada vidim da je mojoj majci sve gore, i da se nosim sa ovim svakodnevnim paklu. Tako da mislim da neću moći da smršam.

Osećam se kao da podsvesno želim da se sahranim sa njom. Uništi svoje zdravlje, uništi sebe. Pokušavam da se izgrdim, da se priberem: ovo je strašno, ona ne bi htela ovo za mene, ona me voli.

Ali upravo to - voli. Jedina osoba na ovoj zemlji koja me voli. Zašto da živim kad nje nema, kako da uživam u bilo čemu i da živim svoj život kada je ona u takvom stanju?

Čitala sam da ljudi koji brinu o takvim pacijentima treba da se brinu o sebi kako bi kasnije mogli bolje da brinu o njima. Ja to razumem. Ali kako?

Hrana je najlakši i najbrži način da se nekako psihički preživi i ne razmišlja o skakanju kroz prozor, grubo rečeno. Jer život je sada postao potpuno nepodnošljiv. Samo pakleno, da budem iskrena.

Čak sam zamolila muža da pomogne. Da bismo bar svaki drugi dan sedeli sa mamom, na primer, da bi se bar malo odmorilo.

Ali on kaže da su to svi moji problemi i "Jesi li mislila da će ona zauvek biti zdrava? To je sasvim prirodno, stari ljudi se razbole i umiru, ona će uskoro umreti, to je očigledno." Posle jednog takvog razgovora pojela sam čokoladnu tortu sasvim sama, jer mi je pomisao na skoru smrt moje majke bila nepodnošljiva.

Pokušavam da se motivišem govoreći da moja majka ne bi želela da me vidi ovakvu. Ali to ne ide dobro, jer samo mrzim sebe sve više i više, i kao rezultat toga, još dublje uvlačim sebe u ciklus prejedanja.

Jedem da bih se nekako izdržala. Kao rezultat toga, u strateškoj perspektivi, mi sebe i svoje zdravlje pokrećemo sve dublje i dublje. A mama vremenom ne postaje ništa bolje. Vreme je protiv nas obe.

Kao rezultat toga, obe se gušimo u ovom beskrajnom paklu.

Predsednica udruženja o leku za Alchajmerovu bolest