Kad je monah Sava oboleo od psihoze, odbijao je hranu umišljajući da ga osoblje truje: Jedino je on mogao da ga nahrani

Život i dela vladike Atanasija Jevtića svakom čoveku mogu da vrate veru u život, na sve one koji su imali priliku da ga upoznaju. Njegova posvećenost, ljubav i briga za ljude bili su očigledni kroz brojne gestove, koji su uticali na živote onih kojima je pomagao.

Dr Sanda Rašković-Ivić, u svom svedočenju, osvetljava jedan poseban trenutak iz 1991. godine, kada je doživela vladikinu ljubav i posvećenost na način koji će zauvek ostati u njenom sećanju.

„… Eto, da i ja ispričam jedno moje iskustvo sa vladikom Atanasijem. Bilo je to davne 1991. godine, kada sam radila u bolnici "Laza Lazarević" kao mlada odeljenska lekarka. Imala sam jednog pacijenta koji je bio po nacionalnosti Rom, bio je monah. Bolovao je od teškog oblika paranoične psihoze, nije hteo ništa da jede, ništa da pije – mislio je da ga truju. Mi smo mu davali infuzije, on ih je čupao. Davali smo mu sondu i sondu je čupao – nije hteo ništa.

I, jednog dana – recimo, dva dana posle njegovog prijema – kaže mi portir, da je dole na portirnici vladika vršačko-banatski. Ja sletim dole.

On kaže: Došao sam da vidim tog pacijenta.

– I nosi u ruci kesu pomorandži. Naravno, ja sam se popela sa njim na treći sprat, gde je taj bolesnik ležao. Vladika je došao kod njega u sobu, pomilovao ga je po glavi, uzeo ga je za ruku. Dala sam im svoju kancelariju. I, on je tom ocu Savi počeo da ljušti pomorandže i da svaku krišku deli na pola – pa pola pojede on, pola da tom ocu Savi, sve ga tako milujući po glavi i objašnjavajući mu da ga Bog čuva.

I, to nije trajalo samo jedan dan, trajalo je tri nedelje. Vladika je dolazio svaki dan, negde, tako pred kraj našeg radnog vremena – oko dva časa popodne – hranio je tog ubogog, bolesnog monaha. I, nas je sve naučio šta je to Ljubav, šta je to Posvećenost. I na kraju, nije bilo više nikakve potrebe da stavljamo ni sondu, ni infuziju – bili su dovoljni samo lekovi, i monah Sava je projeo. Toliko očinske ljubavi koja je bila u vladici Atanasiju videla sam još jednom, a to je kada je nosio, zavrnuvši svoju mantiju, kosti prebilovačkih žrtava, kosti dece, rekavši: evo, ja nisam imao dece i nosiću ovaj sanduk sa kostima dece da ih sunce ogreje. – On je to rekao sa toliko ljubavi. I tog Savu je tretirao sa velikom ljubavlju, pažnjom i poštovanjem. Svi smo od njega naučili, i bio je pravi Božiji blagoslov poznavati ga, susresti se s njim i biti u njegovoj blizini…“

Svedočenje Dr Sande Rašković-Ivić o vladici Atanasiju Jevtiću osvetljava snagu ljubavi i posvećenosti koje je ovaj sveštenik nosio u svom srcu. Njegova nesebična briga za bolesne i marginalizovane, kao i duboko poštovanje za svakog čoveka, ostavili su neizbrisiv trag u životima onih koji su imali privilegiju da ga poznaju.

Stil/Goli život