Izdahnuo na onkologiji ratne '93, sestre mu švercale cigare: Mesec dana svako veče zabavljao ranjenike, a umirao od raka

Srpski glumac Dragomir Bojanić Gidra ostavio je neizbrisiv trag u svetu kinematografije, kako na domaćoj sceni, tako i na evropskoj, gde je stekao kultni status u čuvenim špageti vesternima. Dok je američki Teksas bio poprište dela Klinta Istvuda, Gidra je u Italiji, pod imenom Entoni Gidra, tumačio neustrašivog revolveraša čeličnog pogleda, čoveka koji je radije komunicirao metcima nego rečima. Njegova uloga opisivana je kao "smrt za muškarce i 'smrt' za žene", dok je njegov jedinstveni potez — pucanje revolverom iza leđa — postao zaštitni znak.

Ciklus njegovih filmova u Jugoslovenskoj kinoteci bio je propraćen rečenicom koja najbolje oslikava Gidrinu harizmu u italijanskim vesternima: „Ljubitelji špageti vesterna — pošto jednom vide Entonija Gidru, možda više neće (ranog) Klinta Istvuda shvatati tako ozbiljno.“ Njegovo delo u ovom žanru ostavilo je snažan utisak, a njegova prirodna spontanost i neposrednost bili su daleko od pretencioznosti, koju je duboko prezirao, kako na filmu, tako i u životu.

Jedan od ključnih trenutaka njegovog života evociran je kroz susret s njegovom ćerkom Jelenom Bojanić, koja je otkrila da još uvek čuva očev revolver, simbol njegovih filmskih dana u Italiji. Dok je Dragomir Bojanić na ekranu postajao Entoni Gidra, kod kuće je bio običan čovek, skroman i posvećen porodici. Njegova ćerka podseća na očevu fascinantnu karijeru, ali i na njegovu jednostavnost koja ga je izdvajala.

Ipak, Gidra nije ostao upamćen samo po špageti vesternima. Na domaćem terenu ostvario je izuzetne uloge, od kojih je jedna krunisana prestižnom Zlatnom arenom u Puli za film „Svadba“. Njegovo ime zauzima posebno mesto i u popularnoj seriji filmova „Žikina dinastija“, gde je izgradio lik simpatičnog, ali često nespretno šarmantnog Žike Pavlovića. Uloga koja je prvobitno bila sporedna prerasla je u centralni motiv čitave franšize, čime je još jednom dokazao svoj glumački talenat i harizmu.

Dragomir Bojanić rođen je 1933. godine u Kragujevcu, u porodici obrazovanih i uglednih ljudi. Njegova majka bila je profesorka Ženske gimnazije, dok je otac bio oficir Kraljeve garde, odgovoran za čuvanje Oplenca. Njegov glumački put započeo je na filmu, a usavršavao se na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta između 1964. i 1966. godine, gde je ostavio dubok pečat.

Gidra je bio i ostao simbol jednostavnosti, prirodnog talenta i umetničke harizme. Njegov rad u italijanskim vesternima, domaćim dramama i komedijama svedoči o raznovrsnosti njegovog dara i tragu koji je ostavio u istoriji jugoslovenskog i evropskog filma.

„Gidra se sećao noći u kojoj su mu odveli oca. Retko je pričao o tome, ali to je bila ključna epizoda koja će potpuno promeniti život i posle koje će ostati siroče. Majka mu je umrla od tuberkuloze, a otac je uhapšen posle Drugog svetskog rata. Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca. I on je sa devet godina ostao na ulici. Neki deda je pokupio njega i još nekoliko dečaka sa ulice i odveo ih da rade u fabrici konzervi“, opisuje Jelena Bojanić detinjstvo svoga oca.

I onda kreće filmska priča buduće zvezde filma. Malo sporije od metka Entonija Gidre, on ulazi u dramsku sekciju, pa u amatersko pozorište i na kraju u Kragujevačko pozorište. Posle tri godine, glumci Kragujevačkog pozorišta su skupili pare, kupili mu odelo i kartu za Beograd da ode da polaže prijemni na Akademiji.

Kada se završio prijemni, upitao ga je Raša Plaović: „Imaš li ti gde da spavaš u Beogradu?“ Gidra mu je odgovorio da ima, a zapravo nije imao nikakav smeštaj osim onog na železničkoj stanici. To je znao i Plaović koji je već rekao čistačicama na Akademiji da raspreme jednu sobu s metlama i kantama u koju se uselila buduća zvezda.

Na Akademiji je upoznao buduću suprugu – Ljiljanu Kontić, takođe glumicu. I taj brak je bio filmski ne samo zbog profesija aktera već zbog sadržaja. Raša Plaović im je bio kum na svadbi.

„Oni su se venčavali tri puta, a dva puta su se razveli. Mira Stupica se stalno šalila s mojom mamom: ‘Ti si jedina žena koja se razvede i ostane da živi u kući s bivšim mužem.’ Govorila mi je za tatu: ‘Bio mi je toliko simpatičan jer je toliko psovao da nisam mogla preko toga da pređem.’ Tata ne bi opstao bez nje“, kaže Jelena Bojanić. Zahvaljujući njoj Gidra je živeo duže. Živeo je brzo, bio je od onih ljudi koji su mogli mnogo da popiju, a da budu zabavni i pričaju viceve.

Ne postoji nedelja koja prođe bez makar jedne reprize nekog od nastavaka sapunice „Žikina dinastija“. Gidrina ćerka je ispričala da li se plašio da će ga svi pamtiti po ulozi Žike. Odgovara da nije i kaže da svako u karijeri ima tezge koje postanu najpopularniji deo karijere, ali ne i jedini.

„Kako je to uzelo maha, stizali su sa svakim novim nastavkom sve manji i manji scenariji. Oni su improvizovali na snimanjima. Ti filmovi podsećaju ljude na neko lepo vreme i konektuju ih s prošlošću. To nema veze s tim da li je to dobra ili loša komedija, ni da li je tezga ili improvizacija, već je samo nostalgija za nekim vremenom“, kaže Jelena Bojanić.

A u jednom od tih nastavaka „Ludih godina“ i „Žikinih dinastija“ pojavljuje se mladi Nikola Kojo koji za Nedeljnik priča epizodu sa Gidrom, ali ne sa snimanja već iz vojske.

„Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra.

‘Šta čekaš? Ulazi’, kaže mi svojim šumadijskim akcentom koga se nije nikada odrekao.

Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali.

Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima — klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra“, opisuje Nikola Kojo svoju epizodu sa Gidrom.

Glumac Petar Božović kaže za Nedeljnik šta je za njega Dragomir Bojanić.

„U životu sam rano ostao bez roditelja, ali sam ih kasnije stekao na filmu. U mom prvom filmu ‘U raskoraku’ oca mi je igrao Gidra. To je bio moj prvi i nezaboravni susret s njim i od tada je on moj ćale. Njegova divna žena Ljalja mi je u filmu ’13. juli’ bila majka. Posle toga, kad god bih ih sreo, grlio bih ih kao svoje roditelje, a njihovu ćerku smatrao sam mlađom sestrom. Fale mi“, kaže Božović za Nedeljnik.

Ne zna se da li je taj Gidrin bekgraund siročeta uticao na činjenicu da se vikendom kod njega i supruge na ručku okupljaju mladi glumci koje je podržavao. Jedan od njih bio je i Žarko Laušević koji je jednom prilikom, tokom snimanja filma, pozvao Gidru oko ponoći: „Treba neko u sceni da me udari tramvajem. Ajde, molim te, dođi ti da me udariš! Ti si siguran, nemoj da me neko drugi udari tramvajem!“

„I ćale se spakuje u ponoć i ode da snimi tu scenu“, priseća se njegova ćerka koju opet vraćam na Italiju i ulogu njenog oca u špageti vestern revoluciji.

„On je igrao nekoliko godina u špageti vesternima, a vratio se iz Italije zbog nostalgije. Njih trojica su otišli u Italiju: Bekim Fehmiu, Tori Janković i moj otac. U Beogradu su se snimale koprodukcije i jednom prilikom tu je boravio Karlo Ponti, muž Sofije Loren. Dopala mu se ćaletova faca, a još je Gidra u nekim delovima Italije naziv za zmiju. A taj nadimak Gidra je dobio na ulici, na šatrovačkom“, priseća se Jelena Bojanić italijanske epizode svog oca.

Poznata glumica Romi Šnajder i njen muž su takođe pozvali Bojanića za jedan film. Glumio je i sa francuskom glumicom Ani Žirardo u filmu „Biće skoro propast sveta“.

"Gidrinu ćerku sam upoznao u ranoj mladosti, u doba panka, Akademije. Kod nje je sedela cela ekipa spremajući se za izlazak na Akademiju. Samo nekoliko sekundi Gidri je bilo dovoljno da skenira ćerkinu ekipu. Jednom prilikom posle povratka iz provoda i odlaska na noćni bus na Trgu, Jelenin prijatelj je sreo njenog oca: „Video sam ti ćaleta, naslonjenog na banderu kod Narodnog. Kladim se da se bolje proveo nego mi na Akademiji.“

Kada je prvi put video kod ćerke u sobi poster Igija Popa, rekao je: „Dobro, dete, šta će ti od svega ovaj leš na gostovanju?“ Sve njene drugarice je zvao „Lidija“.

Gidra je znao šta će se desiti sa zemljom kada se pojavio Milošević. Njegova ćerka Jelena Bojanić je devedesetih otišla u Ameriku. Pre toga je bila u Londonu. Njen otac se iz inostranstva vratio zbog nostalgije, a ona zbog njegove bolesti.

„U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu.

Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18, 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike.“