Zatvorio me u zlatni kavez da mu rađam decu i da budem domaćica pa našao mlađu: Podvijenog repa molio za oproštaj

„.. Svakodnevno komuniciram sa ženama koje se plaše da promene svoj život. Nekima je to nametnulo društvo, druge su vaspitane tako da im je lakše da skoče sa desetog sprata nego da dozvole neke promene u njihove živote.

Neko se jednostavno plaši ovih promena i pokušava da zažmuri pred okolnostima koje ga lome i čine život nepodnošljivim.

Takvi ljudi ne razmišljaju o tome da ako naprave samo jedan korak, donesu samo jednu odluku – i evo je, dugo očekivana sloboda i novi život, mnogo bolji od onog koji je bio pre.

Da budem iskrena, pre 10 godina bila sam potpuno ista osoba. Bilo mi je lakše da živim na način na koji sam navikla, nego da pokušavam da sve u tome promenim na način da bude prijatno i meni i mojim najmilijima.

Sada imam 65 godina, još radim, živim punim plućima. Budim se svako jutro, čujem buku automobila ispred prozora, vetar, pjev ptica, zujanje ljudskih glasova i shvatam da je ovo moj život, onaj pravi! Ne onako kako sam živela pre nekoliko decenija, pažljivo se pretvarajući da mi sve odgovara.

Udala sam se rano: sa 19 godina. Bela haljina jedva je sakrila moj ispupčeni trudnički stomak, a tri meseca posle venčanja rodila sam prvo dete.

Zatim se skoro odmah pojavio drugi, a dve godine kasnije rođena je najmlađa ćerka. Teško se sećam tog ciklusa pelena, dečjih bolesti, polomljenih igračaka i izgubljenih zuba – tada mi je bilo preteško. Moj muž je mnogo radio i ostajao je do kasno na poslu.

Tada sam bila sigurna da su njegova kašnjenja pokušaji da se zaradi više novca, da nam se život poboljša, ali, kako sam kasnije shvatila, moj muž se jednostavno krio na poslu od svakodnevnih problema.

Vratila sam se posle ponoći, kada su deca već spavala, pojurila sam da mu zagrejem večeru, zainteresovala se za njegove poslove, a potom i svoju bračnu dužnost ispunila u krevetu.

Ponovo je ostala trudna kada je njena najmlađa ćerka imala četiri godine.

Nisam rekla svom mužu za trudnoću, znala sam da će me odvratiti od abortusa. Sama sam otrčala kod doktora, nisam više želela da se vrtim kao veverica u točku bez ikakve pomoći osobe koja je u potpunosti snosila istu odgovornost prema deci kao ja.

Moj muž nikada nije saznao istinu, što me čini neverovatno srećnom. Posle četvrte trudnoće otišla sam kod lekara i nabavila sebi kontracepciju – nisam nameravala da se ponovo porodim. Moj muž je želeo, pitao, očigledno shvatio da deca rastu, a ja ću se uskoro osloboditi kućnih obaveza i moći ću da radim.

Otprilike u to vreme, kao da sam imao bogojavljenje. Videla sam pored sebe čoveka koji je odlučio da me zatvori u zlatni kavez (mada, istina, kavez nije bio tako zlatan), da se brine o deci i domaćinstvu, i sa užasom zamišljao trenutak kada ću se osloboditi .

Ali ipak sam to uradila. Pre nego što smo se vratili na posao posle deset godina boravka kod kuće sa decom, moj muž i ja smo imali skandal.

Kako je onda urlao na mene: da sam nezahvalno stvorenje, kome je u usta stavio sve što sam hteo, i koje je umesto da mu padne pred noge odabralo nekakav posao.

Bio je siguran da mi ništa neće uspeti, da ću se za par meseci ponovo vratiti kući i smestiti se sa loncima i prljavim košuljama, ali ne. Borila sam se do poslednjeg.

Bila je običan kurir, zatim sekretarica direktora, istovremeno je pohađala kurseve računovodstva, a posle godinu i po dana prešla je u računovodstvo.

Otprilike u isto vreme sam saznala da moj muž ima drugu ženu. Za to sam saznala od svoje prijateljice, koja je radila kao sobarica u jednom od hotela.

Ispostavilo se da je onaj drugi potpuna kopija mene, pre samo petnaest godina. Mlada devojka koja je pogledala u usta mog muža.

Nisam mogla da izdržim, postavio sam uslov: ili ta žena ili porodica. Muž je izabrao porodicu, vratio se kući sa repom među nogama, a ja sam se toliko nadala da će izabrati drugu, da će opet imati ko da ga vaspitava i drži na kratkom povodcu. Ne, očigledno nije uspelo, troje dece je igralo ulogu.

Išli smo u različite sobe, srećom što je do tada najstariji sin upisao fakultet u susednom gradu i preselio se u studentski dom. Postepeno, druga deca su, kako su odrastala, lepršala iz porodičnog gnezda i započela samostalan život.

Srednji sin se oženio i dobio decu. Suprug i ja smo sada dobili novi status, a ja sam sve oštrije shvatala da propuštam nešto važno u životu, starim i gubim priliku da bar nešto promenim.

Ćerka je sa nama živela do dvadesetog rođendana, potom se i udala. Svakog vikenda deca su nam ostavljala unuke, a moj muž i ja smo, još uvek zadržavajući neke tragove poštovanja jedno prema drugom, igrali ulogu brižnih baka i deda. Ovo sam uradila isključivo zbog dece i unučadi, šta je nateralo mog muža da bude tako „bolesno sladak“, ne znam.

Tada sam shvatila da ne želim više da živim sa njim. Sa čovekom kojeg, kako se ispostavilo, nikada nisam volela.

Jednostavno sam živela pored njega, jer je tako trebalo da bude, a upravo to rade hiljade, pa čak i milioni žena. Oni tolerišu ono što ne moraju da trpe. Izdaja, ravnodušnost, potrošački odnos prema sebi, samo da je u blizini, samo da je zadovoljan.

Takve žene zaboravljaju na sebe i svoje želje, stavljajući u prvi plan želje svog supružnika. Možda zato muškarci umiru ranije, zaljubljeni i nesposobni za nezavisnost.

Kada su naši unuci odrasli, moj muž i ja uopšte nismo imali zajedničke interese. Ispostavilo se da je pored mene bio potpuni stranac.

Neki momak koji je već počeo da pije da bi nekako ulepšao svoj bezvredni život. Izbačen je sa posla, na svu sreću uspeo je da uštedi dovoljno novca, ali nikakav novac nije mogao da podigne sopstveni oštećeni ego na isti pijedestal sa kojeg je pao.

Po ceo dan sam slušala kakvi su svi gadovi: vlast, gradske vlasti, komšije, bivši prijatelji i saradnici.

Umorila sam se od cviljenja momka pored mene, jako mi je falilo slobode. I ja sam odlučio. Podnela je zahtev za razvod, a zatim se odselila od muža u stan svoje ćerke. U to vreme ona i njen muž su otišli ​​u Moskvu, hteli su da izdaju svoj jednosoban stan, ali sam tražio da odem tamo i srećan sam!

Bivši muž je šokiran. Prošlo je nekoliko godina otkako sam izašla iz kuće u kojoj sam živela više od četrdeset godina, a on se i dalje ne smiri.

U prvim nedeljama skoro je prenoćio na pragu mog stana, molio da se vrati, pretio, pokušavao da upotrebi sve metode uticaja koje su mu poznate. Izdržala sam, znala sam da mu je potrebno samo neko vreme da konačno shvati da je sve među nama gotovo i neću mu se vraćati.

Moj bivši je ljubomoran što se nisam napila do smrti, nisam poludela od samoće, tražena sam na poslu (predavam računovodstvene kurseve), što sam mogla da živim bez njega i srećna sam!

Bojim se da zamislim kako bi se moj život odvijao da sam i dalje živela sa njim. Ne! Bolje je umreti nego živeti u vakuumu, bez mogućnosti da duboko dišeš i radiš šta hoćeš.

Žene, cenite sebe! Volite sebe! Birajte ono što vas čini srećnim, a ne onu osobu koja sve uzima zdravo za gotovo i nikada neće ceniti vaš trud!

Postoji samo jedan život, i treba ga živeti tako da u starosti ne bude strašno bolno shvatiti neminovnost posledica sopstvene neodlučnosti.

Paparazo Đoleta Đoganija