Posle 27 godina ostavio sam ženu koju volim više od svega, sve sam činio da je izvučem: Tad mi je priznala šta je ubija

Milan je preduzetnik u penziji iz Vojvodine, bavio se trgovinom i imao je tri prodavnice prehrambenih proizvoda. Porodičan biznis ravijao je sa suprugom Anom, za njihov brak su govorili da je poput bajke. Na pravi put su izveli sina i ćerku, oboje su postali IT stručnjaci, danas imaju i svoje porodice. Međutim, posle 27 godina zajedničkog života Milan je odlučio da ode od supruge koju je najviše voleo...

Naime, Ana je bila žena njegovih snova, energična, pametna i hrabra, ali iza njenog osmeha skrivala se duboka tuga koju niko nije mogao u potpunosti razumeti, pa čak ni Milan.

Zajedno su proživeli svašta, bilo je puno borbe za bolji život, ali i smeha i radosti. Godinama su zajedno gradili život – od skromnog stana do prelepe kuće s baštom u kojoj je Ana obožavala da sadi cveće. Oboje su preponosni na svoje naslednike koji su izrasli u vrlo poštene i vredne ljude. Njihova sreća postala je još veća otkako su dobili petoro unučadi.

Međutim, pre četiri godine u njihovom raju stigle su nevolje. Ana se sve više povlačila u sebe. Niko nije znao razlog. Milan je na sve načine pokušavao da joj pomogne, nije mogao da izdrži da gleda kako osoba koju najviše voli u životu pred njegovim očima vene.

Njena borba sa depresijom, anksioznošću i, na kraju, alkoholizmom, postajala je sve vidljivija.

Milan je bio uz nju, bez prestanka, pružajući joj podršku, tražeći pomoć, molivši je da se promeni. U početku je Ana pokušavala da se izbori – odlazila je na terapije, obećavala da će prestati piti, čak i danima izgledala kao stara, vesela Ana. Ali tama se uvek vraćala.

Vremenom, Milan je počeo da oseća kako i njega polako vuče u provaliju. Postao je nemoćan da je spasi, a svaka njegova reč, molba ili gest činili su se uzaludnim. Ali, u sebi je osećao da nešto krije od njega. Nakon jedne noći, kada ju je pronašao kako spava na kauču, prazne boce razbacane po sobi, shvatio je bolnu istinu – ako ostane uz nju, izgubiće i sebe. Spakovao je torbu sa osnovnim stvarima i otišao.

Ostavio je pismo u kojem joj je napisao sve: koliko je voli, koliko je pokušavao i koliko ga boli što odustaje. Zamolio ju je da pronađe snagu za sebe. Verovao je da će je ovaj potez bar malo otrezniti.

Ana je bila slomljena. Iako nije želela da prizna, znala je da je on otišao jer je više nije mogao gledati kako sebe uništava. Bez njega, njen svet se raspao još brže. A u sebi je krila veliku veliku tajnu o kojoj nikada nije pričala ni sa kim, čak ni sa roditeljima dok su bili živi. Znala je samo jedna njena drugarica, koja je pre par godina preminula od srčanog udara.

Ana se kao sedamnaestogodišnjakinja zaljubila u 7 godina starijeg dečka, počeli su da se zabavljaju. Posle nekoliko meseci ostala je u drugom stanju. Kada je rekla momku, istog momenta je zahtevao od nje da abortira, istaknuvši da ne želi dete. Plašeći se da ne osramoti svoju porodicu, u tajnosti je otišla kod lekara sa drugaricom. Nakon toga, sa svojim prvim dečkom se nikad nije čula, uporno pokušavajući da nastavi normalan život. Sve ove godine to je tištilo.

Iako je delovalo da joj je Milan okrenuo leđa, ostavio je i otišao, zapravo, to nije bilo tako. Sve vreme je bio uz nju, ali iz senke.

Nakon razvoda, izdaleka je pratio njen život. Znao je da je pala još niže – izgubila je posao, prijatelji su se udaljili, a zdravlje joj je bilo narušeno. Tada je odlučio da nešto preduzme, ali u tajnosti.

Platio je njene dugove, za koje deci nije ni rekla. Diskretno je stupio u kontakt sa njenim lekarom i uplatio sve troškove terapije u specijalizovanoj ustanovi. Svakog meseca anonimno je slao paket hrane i potrepština na njenu adresu.

Ana je bila zbunjena. Nije znala ko joj pomaže, ali je osećala da nije sama. Uz pomoć terapije i podrške, polako je počela da se oporavlja. Prestala je piti i vratila se na posao, makar na pola radnog vremena. Život joj je postajao podnošljiviji, ali još uvek nije znala ko joj je bio tihi anđeo čuvar. Potajno se nadala da je njen bivši suprug.

Kada bi se sreli kod dece, popričali bi i uopštenim stvarima, iako se u njihovim očima videlo da ljubav nikad nije prestala, te da je Anu osvestio upravo Milanov odlazak, shvativši da zaista može da ga izgubi.

Prilikom jednog susreta ga je pitala nešto što joj nije davalo mira: „Jesi li to bio ti sve ovo vreme?“

Milan je spustio pogled, a zatim blago klimnuo glavom. „Nisam mogao samo da gledam, Ana. Možda više nisam bio pored tebe, ali nikada te nisam prestao voleti.“

Ana je briznula u plač. Tada mi je priznala šta je tištilo decenijama i zbog čega je uvek dozu tuge nosila u srcu, uprkos srećnom životu koji su imali.

Nisu se vratili jedno drugome, ali između njih više nije bilo gorčine. Milan je bio čovek koji je znao da ponekad ljubav znači pustiti, ali i nastaviti voleti iz daljine.

Ana je, zahvaljujući njemu, pronašla svoj mir, dok je Milan nastavio dalje s osećajem da je uradio ono što je morao – iz ljubavi.

Nastavila je svoju borbu, ali ovaj put snažnije i odlučnije. Terapije su joj pomogle da se suoči s vlastitim demonima, a podrška koju je izdaleka dobijala od Milana dala joj je snagu da ne odustane. Vremenom je pronašla novi smisao u životu – posvetila se volontiranju, pomažući ženama koje su se suočavale s istim problemima s kojima se ona borila. Postala je inspiracija za mnoge, dokaz da čak i oni naizgled izgubljeni mogu pronaći put ka sebi.

Neretko su se suretali kod dece na nedeljnim porodičnim okupljanjima, njihov odnos je i posle razvoda bio pun poštovanja i ljubavi.

„Uvek sam znao da ćeš pronaći svoju snagu, Ana. Ponosan sam na tebe“, šapnuo joj je Milan, a ona mu je za osmehom uzvratila:

„Ja sam uvek znala da nikada nisi prestao biti tu, čak i kada nisi bio pored mene. Hvala ti.“

Iako i dalje vode odvojene živote, njihovi naslednici veruju da će se kad-tad vratiti jedno drugom, a njihova ljubav im je glavna zvezda vodilja kroz život.

Sergej Trifunović svira tašti na gitari: