Sve sam slučajno otkrila kad sam uzela tvoj telefon da pozovem decu: U besu sam htela da te pljunem, ali sam odlučila...

„Znaš, sve sam otkrila. Sasvim slučajno. Nisam uzela telefon da proveravam, već da vidim gde su deca. Sve sam pročitala, nisam mogla da se zaustavim.“

Znam šta sledi. Taj osećaj mi je dobro poznat.

„Videla sam, celu prepisku. I sada ne znam... najgore je kada izgubiš poverenje. Koliko sam se samo žrtvovala za nas, za sve. Dođe mi da vrištim od muke. Šta je mislio, da je frajer? Muško? Ne znam da li sam jadna, ljuta, ili mi je jednostavno svejedno.“

Da li smem da budem sama i srećna?

Slušam i ćutim. Davno je bilo. Već odavno oprošteno i u meni integrisano. Više ne boli.

Ali to što ne boli, ne znači da ne razumem. Ne znači da moja duša ne oseća njenu. Jer, kako rekoh, davno je bilo. Dok sagovornica nastavlja priču, iz nekog zabačenog kutka mog sećanja počinje da svira poznata melodija…

Žena prelepog lica i najživljih očiju koje sam ikada videla nastavlja, a ja, duboko u sebi, osećam tugu zbog svega što joj se desilo. Znam kako je, jer ono što sami proživimo jedino sami možemo i razumeti. Sit gladnog ne razume, davno smo naučili.

Užasno je to. Osećaj izdaje, pomešan sa besom, ljutnjom i, najgore od svega, sa tupim beznađem. Ne znaš šta bi pre – da zapališ pola grada, da pljuneš i odeš, ili da vrištiš iz sveg glasa? Oduzmu ti se ruke, noge, prsti, čak i dah. Ponekad zanemiš, ponekad zaurlaš – ali isto ti je.

Celo telo ti preplavi očaj, a duša zavapi jedno jedino pitanje: „Zašto?“ I to pitanje te progoni dok ležeš, ustaješ, jedeš, plačeš, sediš u tišini ili si u kafani s prijateljima koji te odvode da „dođeš sebi“.

Suočavanje s njim je tek posebna borba. Prepireš se, moliš, kuneš. Proklinješ sebe i ljubav. Besniš. Viriš po društvenim mrežama, tražiš odgovore. Odlaziš pa se vraćaš. Pokušavaš da vidiš stvari jasno, a onda opet zatvaraš oči – jer preteško je. I na kraju, ili on ode, ili ti.

Ćutala je na trenutak i gledala me pravo u oči. Čekala je odgovor.

„Reci mu ‘Hvala’,“ izgovorila sam tiho, dok su mi se kroz glavu vrtela sećanja.

„Molim?“ pitala je zbunjeno.

„Kada se vratiš kući, pogledaj ga i u sebi reci ‘Hvala’. I svaki put kad ga vidiš – na kauču, za stolom, pored tebe u krevetu – ponavljaj to ‘Hvala’. Zahvali mu se što je ispunio obećanje koje su vaše duše davno potpisale. Dalje je sve na tebi.“

Gledala me zbunjeno. Ona ne vidi, ali ja osećam – promena je počela. Spremna je.

Istina iza svake prevare

Da budemo jasni: vaša želja za promenom započne davno pre nego što se prevara dogodi. Prevara je samo okidač. Duboko u sebi, vaša duša je zatražila završni obračun – sa sobom.

Kad se desi, deluje kao grom iz vedra neba, kao vaše lično dno dna. Ali vas, ma koliko delovala kao živo blato iz kojeg nema povratka, natera da se konačno pogledate u ogledalo.

Sve vi koje ste bile prevarene, negde u sebi ste već donele odluku da otvorite oči. Da vidite u šta ste se pretvorile. U šta vas je brak, veza, ili očekivanja društva oblikovalo. Postale ste žrtve, skupile se u male teglice. Umanjile ste svoju snagu i hrabrost samo da biste pripadale nekome. Menjale ste se. Ćutale. Trpele.

I, drage moje, došlo vam je do grla.

Prevara je vaš lični „nokdaun“. Završni udarac.

Ali da vas pitam nešto iskreno: da vas nije prevario, da li biste danas bile ovde? Da li biste pronašle snagu i hrabrost u sebi? Da li je ta veza zaista bila ono što ste želele? Ili ste duboko u sebi znale da nije?

Znate odgovor.

Preživećete. I jednog dana, „Hvala“ će vam biti omiljena reč kada se setite svega.

Stil/Lola magazin