Ovako su se žene porađale u turskim haremima: Doktor je nije smeo videti, a ako bi rodila ćerku evo šta je čekalo

Kako su se sultanije i konkubine rađale u osmanskim haremima?

Rođenje dece u osmanskoj porodici smatralo se važnim događajem ne samo za njihovog oca i majku, već i za čitavo carstvo u celini. Upravo je to bila glavna svrha žena harema, i samo na taj način mogle su da povećaju svoje mesto u društvenoj hijerarhiji. Stoga su vrlo rano bile pripremane za ulogu majke.

U patrijarhalnom društvu, podrazumevana pretpostavka je bila da je odgovornost za začeće isključivo na ženi. Neplodne konkubine su mogle biti proterane iz harema ili poslate kući. Uostalom, odsustvo dece od sultana može izazvati značajnu političku krizu. Nekoliko šehzada svojevremeno je oduzeto pravo na presto jer nisu imali sinove.

Da bi se povećala verovatnoća da će zatrudneti, devojke su dobile instrukcije da izbegavaju prehlade i da im stopala uvek budu topla. Stoga se odeća sa krznom smatrala znakom pažnje i vrednim poklonom, jer grejanje u palati Topkapi nije bilo baš dobro. Takođe su u tu svrhu posećivali turska kupatila i stavljali zavoje od crne smole na stomak. Žene su pile posebne napitke i dolazile na grobove islamskih svetaca, pokušavale da izbegavaju kiselu i slanu hranu - jer se verovalo da će ta hrana smanjiti plodnost žene.

Za konkubinu na položaju koja bi zatrudnela, njen život se odmah i dramatično menjao. Od tog momenta bi dobijala mnogo više novca i brige. Verovalo se da treba da jede hranu koju poželi i da ima pravo da proba svako jelo koje oseti. Bez obzira na godišnje doba, bilo koje povrće i voće joj je bilo dostupno.

Najvažnija tema razgovora bio je pol nerođenog deteta. Bez obzira da li bi rodila sina ili ćerku, ta konkubina bi postala važan politički igrač. Ako bi rodila ćerku, ona bi se preselila u najbolje sobe i dobila bi visoku mesečnu novčanu naknadu, i što je najvažnije, pravo da ostane u haremu i da u budućnosti možda rodi sina. Ali ako bi odmah rodila sina, tada je konkubina dobijala titulu Haseki i postala druga žena nakon Valide Sultana. U budućnosti bi njeno dete moglo postati naslednik, piše dzen.ru

Da bi odredili pol, posmatrali su oblik stomaka: ako je stomak okrugao verovalo se da će roditi devojčicu, dok je šiljatiji stomak nagoveštavao muško dete.

Takođe, postojalo je mišljenje da buduća majka postaje lepša čeka sina i verovanje da lepota bledi ako se nosi u stomaku ćerka.

Pripreme za porođaj počinjale su unapred, a vodeću ulogu u tome imale su babice koje su se na turskom zvale ebe kadin. To su bile odrasle i iskusne žene koje su godinama radile kao babice. Neki su stalno živele u palati, dok su druge bile pozivane unapred.

Sultani i osmanski knezovi su na sve moguće načine pokušavali da ih podmite, plate im. Ebe Kadin su znale za ovo pa su svoj položaj zloupotrebljavale.

Poznata je priča o jednoj Tatarkinji koja je služila kao babica pod Selimom III. Složila se sa jednom od konkubina i objavila da je konkubina trudna. Babica je dobila poklone, čija je cena procenjena na 9809 zlatnih torbica. Ali uz pomoć drugih babica, njena obmana je razotkrivena, a žena je izgubila novac i bila je kažnjena.

U drugim slučajevima sve se dešavalo ovako: Babice su počele redovno da posećuju konkubinu koja je zatrudnela i da prate njeno zdravlje. Koristeći svoje znanje, prilično su tačno određivale termin porođaja. Sam proces se odvijao ne na krevetu, već na posebnoj stolici, odnosno u vertikalnom, a ne horizontalnom položaju. U isto vreme, bilo je prisutno mnogo ljudi: viša babica, njeni pomoćnici i druge iskusne konkubine ili jednostavno prijatelji i pratioci. U teškim slučajevima dolazio je lekar, ali je, kao čovek, bio iza zavese i davao ovaj ili onaj savet.

Dete bi bilo oprano u slanoj vodi ili utrljano solju - to je učinjeno kako bi se sprečili osip i zaštitili od zlih duhova. Presekli su mu pupčanu vrpcu i povili ga tako da su mu noge i ruke ostale slobodne. Nakon toga, stavljali su ih u kolevku, koja je bila pokrivena tkaninom kako bi zaštitila novorođenče od zlih očiju. Tada bi bio pozivan otac-sultan, koji bi pročitao posebnu molitvu i tri puta izgovorio ime svoje ćerke ili sina.

Nakon porođaja, žena je stavljena u krevet i ni pod kojim uslovima nije ostavljena sama sedam dana. Verovalo se da je ovo najvažnije vreme za njeno zdravlje i u tom smislu postoji zdrava logika – postojanje postporođajne depresije u to vreme je bilo dobro poznato.

Trudili su se da u sobu porodilje ulaze samo apsolutno neophodni ljudi. Tamo noću nisu ni gasili svetla, a na čelo sobe stavili su Kuran. Osim toga, koristili su mnoge amajlije - kamene amajlije, plave perle, beskvasni hleb, crni kim i beli luk. Pupčana vrpca je bila nužno zakopana u zemlju.

Nakon porođaja, gostima je uvek bio služen šerbet - to nije bila samo poslastica, već i način da se pokaže pol deteta. Ako se otvori bokal sa slatkišima, to je značilo da se rodio dečak. Pri rođenju devojčice pokrivalo se crvenom tkaninom. Posle svečane večere, ljudima su nakratko donosli jaslice sa detetom pa su tako imali priliku da novorođenčetu uruče poklone.

Četrdeset dana o ženama koje su se porodile pazili su s posebnom pažnjom, ali nakon toga su već mogle da prime posete. Retko je bilo kada je sama majka dojila svoje dete – obično je za to dovođena druga žena – njihova rođena deca su tada smatrana sultanovom hraniteljskom braćom ili sestrama – rođacima bez prava na presto, ali veoma bliskim ljudima u životu.

Selim II je bio prvi Šehzade koji je rođen u Istanbulu i prvi put je održan veliki državni praznik u znak sećanja na to. Pucali su topovi u nebo, nekoliko dana su se održavale gozbe i parade, a siromašnima se delila izdašna milostinja. Pesnici su o tome pisali mnoge pesme, istoričari su to pominjali u svojim hronikama. Nakon toga, sve proslave u čast rođenja prinčeva sprovedene su po ovom modelu.