"Kažu da moje pesme slušaju samo seljaci, prosti ljudi": Narodna pevačica zarađuje najviše, a kažu da nema skromnije

Šemsa Suljaković na estradi je preko četrdeset godina, a iza sebe ima pregršt hitova bez kojih ne može da se zamisli nijedno veselje.

Šemsa, pevačica novokomponovane narodne muzike, osamdesetih godina prošlog veka bila je prava senzacija na Balkanu, nastupajući s orkestrom Južni vetar. Uvek je zarađivala ogromne sume novca, ali niko nikada nije rekao da je škrta ili sebična. Prošlo je više od tri decenije, a mnogi i dalje tvrde da bez Šemse nema pravog pevanja, duše, ni dobre zabave u kafani. Ipak, ona nikada nije pravila scenske nastupe sa naglašenim pokretima ili preteranom gestikulacijom, već je osvajala glasom i emocijom.

Njena muzika nosila je dah Orijenta – mešavinu melodija iz Magreba, sintetičkih zvukova i orijentalnih motiva, kao i prizvuk hodžinih poziva na molitvu. Taj stil, nazvan "homeinijevsko pevanje", nije bio lako prihvaćen u okvirima domaće narodne muzike, a još manje na sceni popa, roka i panka osamdesetih, koja je verovala da moderni zapadni zvuci i tehnologije nemaju mesta u narodnjačkoj muzici.

Tako je i ova domaćica iz Misurića - Misurija kod Maglaja izdurala celu Bosnu da se dočepa Šapca, odakle se iz vašarskih šatora lansirala u kosmos, među zvezde. Estrada je pokušala da je ignoriše, ali narod je voleo ženu iz naroda, skromnu i smirenu, oslonjenu samo na svoj glas.

U društvu bez klasa izbegavalo se pominjanje njene publike, ali smatralo se da je slušaju niži slojevi, gastarbajteri i ljudi bez obrazovanja i ukusa. Iako je punila i koncertne dvorane i kafane, pravila ogromne tiraže vinila i kaseta, a lokalne radio-stanice vrtele njene pesme danonoćno, takozvana elita nazivala je njenu muziku trešom.

"Kažu da me vole samo seljaci, prost svet. Ne, ne i ne, to nije istina. Imam finu publiku, intelektualce koji me obožavaju, valjda znam. Uvek ih je bilo, samo to nisu javno govorili, ne znam zašto. Nije mi smetalo, niti mi smeta. E sad, ima klubova gde dolaze samo Bosanci, i tu ima svega. Kad domaćice izađu jednom godišnje, ko da su s lanca puštene."

"Bogami, mislim da mi nikad nije bilo bolje!", rekla je veselo.

"Svašta sam prošla. Pre nekoliko godina imala sam infarkt i ugrađena su mi tri stenta, ali sada se osećam odlično. Putujem, radim i volim sebe. U novembru i decembru planiram da idem u Austriju i Švajcarsku. Još uvek idem u diskoteke! Tamo me ne gledaju kao lepoticu ili devojku, već kao pevačicu, profesionalca. Nije kao nekada, nemam više onaj isti žar, ali sam zadovoljna. Pevam isključivo svoje pesme, jer to ljudi od mene očekuju. Gde god da nastupim – nastane haos!"

Na pitanje kako je završila u Švedskoj, objasnila je da ju je rat zatekao u Beču. Tamo je imala stan kada je sve počelo. Njeni su ostali u Bosni, a ona ih je izvlačila jednog po jednog. Sin joj je na početku rata pogođen metkom u prepone, što je prouzrokovalo ozbiljno krvarenje. Operisan je u Beču. Majka je ceo rat provela u Sarajevu. Nakon rata, odlučila je da ode kod sina u Švedsku, pa su se 1995. godine svi preselili tamo – dva brata, dve sestre i majka. Svi žive u istoj zgradi. Sin nije želeo da ostane u Švedskoj, smatrajući da nije za njega, pa se vratio u Sarajevo. Kuća je obnovljena 1997. godine, a sada sin tamo živi."

"Rat je rat," kažem. "Izgubila sam dva brata. Jedan je bio regrut u JNA, imao je samo 20 godina. Sestra Amela je preminula prošlog avgusta, a ubrzo nakon nje i drugi brat. Na kraju, izgubila sam i muža. Za tri godine, pet sahrana. Ali, kao što kažu u Bosni, izdržao je Mujo i gore. Tada sam potpuno zapostavila posao, ti dani su mi bili najteži. Šta da radim? Ni ti ni ja nismo započele taj rat. Jebiga."

"Svoja sam na svome," dodajem. "Živim od nemačke penzije, uplaćivala sam njihovo osiguranje redovno. Slobodna sam kao ptica. Za mene je to pravi luksuz – ne zavisiti ni od koga, biti svoj. Najponosnija sam na svoju dušu. Mogu plakati s nekim koga prvi put vidim. Verujem da sam dobar čovek. Pomažem kome god mogu, kartica mi je uvek spremna. Volim da sebe počastim nekom skupom odećom, ali se posle pokajem i poklonim to nekome. Dobrodušna sam i ne tražim zle namere u drugima. Zato ljudi kažu: ‘Svaka ti čast!’ Prenosim neku svoju energiju. Valja nositi i godine i figuru kako treba, pa se smejem na svoj račun."

Na pitanje kako izgledam, odgovaram: "Malo sam punija, ali nosim odela. Nekada su to bile suknje, ‘šanel’ dužine. Sad biram odelo broj veće. Nisam guzata, ali imam poprsje. Sako nosim 44, pantalone 42. Ispod nosim top, a štikle su obavezne. Kakva je to žena bez štikli? Kosa mi je ista kao uvek, s pramenovima. Nisam hrabra za eksperimente s garderobom. Realna sam – nisam loša. Imam trajnu šminku na usnama i obrvama. Puder mi ne treba, lice mi je dobro, na majku smo takvi. Jedino loše je što pušim. Doktor mi je rekao da smanjim, ali kako da smanjim kad pušim od 15. godine? Sad kupujem ‘slim’ cigarete, kao da ne pušim."

Na pomen muškaraca, smejem se: "Od ‘96, otkad je muž umro, nema nikoga. Sebi sam sve – mama, momak, devojka. U diskotekama primećujem mlađe, ali to ne dolazi u obzir. Imam sina koji je ‘67. godište, ne bih sebi oprostila."

Pevam uglavnom u inostranstvu. Honorare ne pominjem, delimo bakšiš s muzičarima. U Beču imam stalni orkestar, vodim samo momka sa sintisajzerom i gitaristu.

Na pitanje o ratu i mojim opredeljenjima, odgovaram: "Muslimanka sam od rođenja, ali sam i Jugoslovenka. Godine u Šapcu ne zaboravljam. Nisam se promenila. S Južnim vetrom sam sve stekla. To je bio život! Nikada se nisam skidala, ljudi to cene. Direktna sam i iskrena. Mrzim reč ‘zvezda’. Ja sam profesionalni pevač narodne muzike i zvučim originalno. Kad osetim da ne ide, povući ću se."

Pevam kad mi je volja. Uskoro idem u Švajcarsku. Prvo uživam, pa nastupam. Tako sam oduvek živela – gospođa u duši.

"Ne razmišljam o prošlosti, u sadašnjosti živim. Mislim kako će mi majka sutra ustati, bole li je leđa. Zovem unuku da pitam je li uzela med. Donosim ga iz Sarajeva, kao i teletinu, od koje mami pravim faširane šnicle. Ona voli kad je meso seckano na komadiće. Sin mi je sportski tip, pazi na ishranu i stalno me savetuje. Rendamo neku biljku u taj med."

Nijedna ne može da se seti, a navrh nam je jezika.

Primećujem da pričamo dugo, uz mnoge digresija. Zamolila sam je da mi javi kad bude dolazila u Borču, ili bilo gde u Beogradu, da dovedem ekipu.

Pevačica je otkrila da ona svake nedelje ima pozive od vlasnika kafana i diskoteka, ali da ništa ne prihvata jer želi da uživa u plodovima višegodišnjeg rada na sceni.

"Ja sam žena koja može da radi svaki vikend, iako radnog staža ima puno. Ne smem ni da kažem koliko. Svake nedelje Šemsa Suljaković ima pozive da se negde pojavi. Zašto? Zato što sam ja kvalitet. A kvalitet nikada ne propada i uvek ima posla za pevače poput mene", rekla nam je Šemsa iskreno.

Kako je Šemsa postala jedna od najtraženijih pevačica?

Šemsa Suljaković je rođena 1951. godine u malom mestu Maglaj u Bosni i Hercegovini. Odrastala je u velikoj porodici, te je već u ranim tinejdžerskim godinama morala da počne da radi. Prvi posao imala je već sa 13 godina u Izvršnom komitetu u Maglaju.

Pevačica se veoma rano udala, još pre navršenog punoletstva. Sa 16 godina sklopila je brak sa svojim godinu dana mlađim prijateljem i iz ove ljubavi dobili su sina Almira. Ipak, ovaj brak dvoje veoma mladih supružnika potrajao je samo dve godine. Nakon ovog kraha, Šemsa se potpuno distancirala od svih i sama nastavila da odgaja sina. Tada još uvek nije ni slutila da će započeti muzičku karijeru i biti jedna od legendi narodne muzike.

Šemsin talenat bio je otkriven kada je jednom prilikom sa prijateljima otišla u kafanu i opustila se uz muziku i zapevala. Nije primetila da se na njenom stolu nalazi mikrofon i da svi mogu da je čuju. Oduševljen njenim glasom, gazda kafane pozvao ju je da peva u ovom lokalu.

“Nakon tog izlaska gazda mi je rekao da odlično pevam i da hoće sutra da me vidi s mikrofonom u ruci. Pristala sam i taj dan, dobro se sećam, tada najslušanije pesme napisala sam na jedan papir, kako se ne bih obrukala na prvom nastupu. U početku sam pevala sa sveskom u ruci i, mic po mic, moja karijera je napredovala”, rekla je Šemsa svojevremeno za "Nezavisne novine".

Svoje novo zanimanje dugo je krila od porodice. Nakon sedam godina pevanja u kafani snimila je i prvi singl “Otišla je ljubav s našeg kućnog praga”. Pesma je u to vreme bila dosta popularna, međutim mnogi nisu ni znali da ona peva. Veliki uspon u karijeri zapravo doživljava 1981. godine, kada se priključuje “Južnom vetru”. Nastupali su širom Evrope i punili dvorane. Hitovi ovog benda i danas se mogu čuti u gradskim kafanama i na slavljima.

“Bilo mi je žao kada smo se raspali jer su mi svi u ‘Južnom vetru’ bili podjednako dragi. Nisam mogla da zamislim da ne postoji taj orkestar. Napravila sam pauzu od pet godina posle toga i nisam se bavila muzikom. To je najteži period u mom životu”, rekla je pevačica za pomenuti medij.

Ploču za koju kaže da je bila najuspešnija u njenoj karijeri Šemsa je objavila 1986. godine pod naslovom “Pristajem na sve”. Skoro svih devet pesama su za kratko vreme postale veliki hitovi. Na tom albumu, pored naslovne, našle su se i numere “Zar za mene više sreće nema“, “Mi se volimo“, “Stegni me bar još jednom“, “Što me pitaš“, “Svako me proleće na tebe seti“, “Dokle da se kradom sastajemo“ i druge.

Iako je u muzici nizala uspehe i pomerala granice, ipak, one druge, koje su zapisane u atlasima, ostavile su joj veoma bolne uspomene.

“Prvi put sam u Jugoslaviju posle rata došla tek 1996. Do tada sam već celu svoju porodicu izbavila i odvela u Švedsku. Tako je Bog hteo, a Bog je veliki… Bog je najveći. Moj sin nije mogao da izdrži u Švedskoj, brzo se vratio u Sarajevo. Rekao mi je: ‘Majko, uvenuću ti ovde kao biljka’. U ratu sam dva brata izgubila, brata od strica u Brčkom. Mnogo mi je teško da o tome pričam… Sin mi je isto bio ranjen, ali slučajno. Neki zalutali metak ga je pogodio i prošao mu kroz glavnu arteriju. Moj sin jedinac, nije mi bilo nimalo lako. Eto, hvala Bogu, dočekala sam unučad i snaju, koja je divna”, rekla je Šemsa jednom prilikom za "Kurir".

Šemsa svoje rane godinama vida, ali neki tragovi uvek ostaju. Pevačica je pre 12 godina kao posledicu svega pretpljenog u životu doživela i infarkt.

“To je posledica bolnih i neželjenih trenutaka. Infarkt sam doživela u Australiji. Dalekoj, predalekoj od moje porodice. Bog dragi je dao da se tu slučajno zadesio najbolji kardiolog klinike. Snimio je celi zahvat premoštavanja sa stentom i dao mi snimak na CD-u da imam. Priuštili su mi apartman s prekrasnim pogledom, puštali na razglas moje pesme, govoreći da je u njihovoj klinici operisana muzička zvezda iz BiH. Eto, samo dragi Bog može sve to tako da posloži”, objasnila je svojevremno.

Jedna je od retkih pevačica koja bakšiš daje muzičarima

-To jeste tako i oduvek je bilo tako. Pevač dođe uzme pozamašnu cifru i, šta bi još trebala i njihov bakšiš da uzmem. Na muzičare niko ne misli, dobiju neki mali honorar i to je to. Ja se trudim da uzmem što više bakšiša i da im onda sve dam. Na kraju im dam sve i kažem:“Pogledajte majka vam zaradila za čorbu“, a njima drago.

Ali, posebno ističe da je muzika njen lek za sve, te da joj pomaže da sve životne nedaće zaboravi i prebrodi, ali i da u njoj budi najlepše emocije.

Stil/Kurir/Ljilja Jorgovanović