Sara je držala za ruku majku koja je umirala, od tad je druga osoba: Pre sklapanja očiju rekla je 2 reči i otreznila me

"Devojke, dođite ovamo da vas zagrlim," rekla je, pozivajući moje prijateljice iz fakultetskih dana. Uspela je da izgovori jednu od svojih prepoznatljivih rečenica, uprkos tome što je imala masku za kiseonik koja nikako nije ostajala na mestu. Stalno se igrala s njom i pitala sestru može li ’izvaditi tu prokletu stvar’, kao da je kiseonik problem, a ne rak,” napisala je Sara Gromli u svojim memoarima "The Order of Things“ o povratku u porodičnu kuću kako bi se brinula o majci koja je umirala.

„Devojke su bile Nensi, Bruks i Tipet, i iako smo bile žene u 40-im godinama, još uvek su se osećale kao devojke koje su se upoznale na fakultetu kad im je najveća briga bila u koji kafić da odu u petak uveče. Ja se nisam udala i nemam dece. Majka je odlučila da prestane s lečenjem mesec dana ranije, pa su znale šta je čeka, baš kao što je slutila šta je čeka kad je dala otkaz i vratila se kući. Iako je bila ponosna na moj profesionalni uspeh, mama se brinula zbog stresa koji sam imala na poslu. Njeno prihvatanje mog predloga da uzmem pauzu kako bih bila s njom bilo je jedan od prvih znakova koliko je bila bolesna,” piše Sara, a prenosi „Huffpost“.

“Kad sam se odselila s farme, pa čak i nakon fakulteta, razgovarala sam s njom svaki dan. To je bila naša rutina. Pričala sam joj sve o našim prvim stanovima u Čikagu, o momcima i lošim ljubavnim sastancima. Mama je znala koja od nas mrzi svoj posao, ko se ošišao loše i ko je trebalo da jede samo peciva i banane ako želi da prestane da trči u wc. Mama je znala sve to jer sam joj pričala, i vremenom su moje drugarice postale i njene.“

Dve reči pre smrti su me otreznile

„Odnos između majke i ćerke je komplikovan, i još uvek pokušavam da se odvojim od mame, ali ljubav između nje i mojih prijateljica bila je jednostavna“, objašnjava Sara.

“Mamine oči treptale su, a ja sam se pomakla i sela do njene desne strane. Uzela sam njenu ruku u svoju i primetila koliko su nam ruke slične, iako su njene izgledale manje, poput dečjih. Osetila sam da pokušava nešto da mi kaže. Devojke su još bile tamo, sve tri s druge strane njenog tela, poput malog zbora koji posmatra mene i mamu.”

Ispružila je drugu ruku i pomazila me po nosi onako nonšalantno.

“Nikada me pre nije tako dotakla. U početku sam mislila da želi da mi kaže: vidim te ili poznajem te. Ali pokušavala je da mi kaže nešto važnije. Zatim je istim prstom dotakla svoj nos. I u najtišem, ali najjasnijem glasu rekla dve reč: ’Raduj se’.“

„Raduj se. Pustila sam da me te reči preplave. Želela sam da mama zna da sam čula i ponovila sam istu reč. Kad sam je izgovorila, osećala sam se kao da potpisujem neki ugovor između nas. Raduj se. Svesnost o onome što se događa, i koliko smo blizu kraja, mogla je ispuniti ovaj trenutak dubokom tugom. Pre nego što sam uspela da razumem šta znači, pustila mi je ruku i glava joj se još dublje spustila na jastuk.

’Moram da zatvorim oči,’ tiho je rekla. Bila je subota. Mama je umrla u ponedjeljak. Nakon toga što mi je rekla, život gledam sasvim drugačije. I trudim se da budem srećna, da se radujem.“

Nenad Knežević Knez promocija nove verzije starog hita