Prežvile pad aviona i to bez težih povreda, probudila se u džungli i nije verovala šta vidi: Epilog priče je neverovatan

Pad u džunglu nakon udara munje u avion: Zapanjujuća priča o preživljavanju Julijane Diler

Kada je majka Julijane Diler rezervisala dve karte u pretposlednjem redu Lansa leta 508 od Lime do Pukaljpe, kako bi sa ćerkom posetila njenog oca za božićne praznike, nije ni slutila da će im ovaj let promeniti život.

Diler je sedela pored prozora i jasno je mogla da vidi momenat kada je munja udarila u desno krilo aviona. Kasnije je opisala da je videla blistavo belo svetlo oko spoljašnjosti dva motora na krilu aviona. Nakon toga se njen red od tri sedišta odvojio od postolja i mogla je da vidi ceo prolaz dok je avion padao ka zemlji.

Sve se to dogodilo 24. decembra 1971. godine, a dok su padali videla je poklone i kutije kako ispadaju iz pregrada za ručni prtljag. Potom je čula majku kako smireno, dok je očigledno bila van sebe, izgovara: "Sada je sve gotovo". U sledećem trenutku bila je van aviona, a njena majka nije bila pored nje. Ispod nje se nalazilo prostranstvo zelene boje.

"U tom trenutku mi je postalo jasno da padam sa neba, u slobodnom padu. Tada sam izgubila svest", rekla je Diler.

Crna kutija je kasnije pokazala da se avion sa 86 putnika "raspao" oko 12.45, samo 15 minuta pre planiranog sletanja u Pukalju, te da je Diler u prašumu ispod nje padala sa visine od 3.000 metara. Marija Kepke, njena majka, bila je veoma nervozna pre poletanja.

"Nikad nije volela da leti. Uvek je govorila da nije prirodno da ‘metalna ptica’ te veličine bude u vazduhu", ispričala je Diler za Gardijan, prenosi nin.rs

To nije bilo bez osnova, s obzirom da se Marija profesionalno bavila ornitologijom, naučnom disciplinom biologije koja se bavi proučavanjem ptica. Ona i njen muž i Hans-Vilhelma Kepke, poreklom iz Nemačke, preseli su se u Peru kako bi radili na biološkim, zoološkim i ornitološkim istraživanjima.

Čak su uspeli su da ubede svoje poslodavce u Prirodnjačkom muzeju u Limi da im omoguće da započnu novi petogodišnji terenski istraživački projekat, koji je uključivao mapiranje faune, flore i lanaca ishrane u udaljenom delu prašume površine 1,8 kvadratnih kilometara. Istraživačku stanicu su nazvali Panguana, po lokalnom nazivu za pticu tinamui, pticu nalik jarebici koja je fascinirala Mariju.

Diler, tada 17-ogodišnjakinja, nije bila u strahu od letenja. Tek je završila školsku godinu i radovala se raspustu u džungli. Majci je tražila da otputuju drugim letom kako bi mogla da ode na proslavu mature sa svojim prijateljima, pa su njih dve i krenule nešto kasnije nego što je bilo planirano.

Plan je bio da odu do Panguane do koje se stizalo trodnevnom vožnjom brodom. Ona je poznavala ovu oblast jer je prethodno provela godinu i po dana tamo kada su njeni roditelji postavljali istraživački kamp, što će se ispostaviti presudnim za njeno preživljavanje.

"Čak i kad niste kratkovidi, svako drvo u šumi izgleda isto"

Kada se Diler, sat vremena nakon pada, povratila, ležala je u blatu ispod reda sedišta iz aviona. Kretanje sedišta poput propelera tokom pada dovoljno je usporilo njeno spuštanje, ublažilo pad i sačuvalo je od udara u krošnje prašume. Pukom srećom nije zadobila teže povrede, osim potresa mozga, slomljene ključne kosti, povrede ukrštenih ligamenata u levom kolenu i posekotine na nadlaktici koja nije krvarila, iako je bila duboka.

Prvi put kad je pokušala da se pridigne, izgubila je svet. Prirodno kratkovida, izgubila je i naočare za vid, a jedno oko joj je zbog otoka bilo potpuno zatvoreno, dok je drugim jedva videla. Ipak, još uvek je mogla da čuje, a zvuci šume bili su joj čudnovato poznati. Mogla je da čuje cvrčke, prepozna "dit dit dit" zvuk koji ispušta jedna vrsta otrovne žabe, a kada se smračilo, prepoznala je zov tinamuija, omiljene ptice njene majke.

Tad je shvatila da se dogodilo još jedno čudo. Ona je pala oko 50 kilometara od dela peruanske prašume koji su njeni roditelji proučavali.

"Šanse da se ovo dogodi bile su izuzetno male: avion je mogao da se sruši iznad mora, iznad snega i leda Anda ili iznad opasnih planinskih šuma na istoku. Sve te opcije verovatno bi značile sigurnu smrt", priča Diler.

Iako su šanse za preživljavanje bile male, ipak su postojale. Većina kišnih šuma, suprotno tome kako su prikazane u filmovima o Tarzanu ili drugim avanturističkim pričama, nije egzotična riznica puna hrane za ljudsku prehranu, naročito u kišnoj sezoni. Nije se usudila da jede pečurke koje je našla, međutim, pronašla je kesu bombona, pa je sebi dozvoljavala da jede jednu dnevno. To je bila jedina čvrsta hrana koju je konzumirala tokom 11 dana u džungli.

Diler je mogla da čuje motore spasilačkih aviona koji su tragali za preživelima, ali je shvatila da je neće pronaći među gustim krošnjama. Kako nije mogla da vidi nebo, nije bilo moguće da se orijentiše pomoću sunca ili zvezda.

"Čak i kad niste kratkovidi, svako drvo u šumi izgleda isto. Hodate i ne možete da znate iz kog ste pravca došli", priča ona.

Nakon nekoliko sati, Diler je pronašla spas - potok vode koji je izlazio iz tla. To je bio trenutak kada je razvila strategiju. Setila se očevog saveta u slučaju da se izgubi u džungli.

"Ako nađeš tekuću vodu, nemoj je ispuštati iz vida. Voda će te odvesti do potoka, potok će te odvesti do reke, a tamo ćeš naći civilizaciju."

Nosila je samo šarenu haljinicu bez rukava i sa jednom patikom nastavila je dalje da hoda. Pažljivo je gazila obuvenom nogom kako bi izbegla da bosa zgazi bodljikavo rastinje ili raže koje žive u blatu prašume i čiji ubod može da izazove trovanje krvi. Sa oslabljenim vidom, oslanjala se samo na sluh, hodajući niz obalu reke koja je bila prepuna divljeg sveta.

"Ne viđaš životinje poput ovih blizu ljudske civilizacije, ali nisam htela da prihvatim. Držala sam se svoje mantre da moram da izađem odavde".

"Mislila sam da haluciniram"

Nedelju dana nakon pada, Diler je ostala bez slatkiša i živela je samo od vode. Minerali u sedimentu koji je gutala činili su da oseća sitost, ali je počela da slabi. Većinu vremena je provodila u vodi, dopuštajući da je nosi struja reke. Kada je 11. dana na obali videla čamac, pomislila je da sigurno halucinira.

Čamac je pripadao petorici muškaraca, lovaca i drvoseča, koji su se tu sklonili jer ih je iznenadila kiša. Kad su izašli iz šume, rekla im je da se zove Julijana i da je bila na letu koji se srušio iznad džungle. Muškarci su joj rekli da su pomislili da je mitsko stvorenje, pola rečni delfin, pola plavokosa ljudska figura. Tada je shvatila - bila je spašena.

Oni su joj rekli da avion još nije pronađen, pa je nada da je njena majka i dalje živa nestala. Ostaci Marijinog tela pronađeni su 12. januara. Julijana je bila jedina od 92 osobe u avionu koja je preživela nesreću. To je najsmrtonosnija avionska nesreća izazvana udarom groma u istoriji.

Njen otac Hans-Vilhelm je obavešten o njenom preživljavanju i odmah je doputovao da vidi svoju ćerku za koju je pretpostavio da je umrla 11 dana ranije. Njeno preživljavanje nije prošlo neopaženo. Novinari su je pratili, ljudi prepoznavali na ulicama Perua. Na nagovor oca preselila se u rodnu Nemačku kako bi dobila priliku za normalan život.

Godinama je odbijala intervjue i zamolila je prijatelje i kolege da ne govore o tome šta se dogodilo. Oklevala je da se ponovo ukrca na avion, a u Peru se nije vratila 14 godina. Kako kaže, nije osećala krivicu, ali se stalno pitala zašto je baš ona preživela.

"Dugo sam potiskivala to što je taj pad u džunglu učinio meni. Nisam mislila da sam ja izazvala smrt moje majke tražeći od nje da uzme kasniji let. Ali, kao jedini preživeli u nesreći, stalno se vraćaš na pitanje zašto sam ja bila tako privilegovana da preživim, a drugi nisu?"

Ona je, međutim, 1996. godine pristala da radi sa rediteljem Vernerom Hercogom na filmu "Krila nade" (1998) u kome je evocirala sećanja na najtraumtičniji period njenog života. Tada je prvi put pristala da se vrati na mesto nesreće.

Nakon smrti njenog oca, Diler je odlučila da se posveti borbi njenih roditelja za zaštitu biodiverziteta Panguane gde se sada vraća najmanje dva puta godišnje. Uspešno je lobirala da peruanska vlada prizna deo prašume kao zaštićeno područje i obezbedila je sponzorstvo koje je omogućilo da se zaštićena teriotorija sa prvobitnih 1,8 poveća na 26 kvadratnih kilometara.

"Da se avion nije srušio, možda bih svakako nastavila da studiram biologiju, ali ne bih imala ovakav odnos i poznavanje džungle. Neki misle da je ona neprijatelj, ali za mene je sasvim suprotno: Spasila mi je život", zaključije Diler.