Ćerka je najbolju odluku donela kad me u dom smestila: Sita sam, toplo mi je, imam društvo, neću da sam mladima teret

Kada roditelji ostare, a posebno kada dođe trenutak da više ne mogu sami da se brinu o sebi, mnogi počinju da razmišljaju o tome da ih smeste u starački dom. To je teška i emotivno iscrpljujuća odluka, koju nije lako doneti. Društvo često osuđuje ovaj potez, smatra da deca treba sama da brinu o svojim roditeljima do kraja njihovih života. Međutim, svaka porodica ima svoju priču, izazove i razloge, a jedna žena je odlučila da podeli svoje iskustvo o tome zašto srećna otkad je ćerka odlučila da je smesti u dom i kako se život za obe, nakon te odluke, na neki način poboljšao.

Jednog dana, došla je ćerka sa posla, onako umorna, još nije stigla ni da ode svojoj kući i da podgreje ručak svojoj deci i mužu, svratila je prvo kod mene. Volela sam kad dođe, bilo mi je dosadno i bila sam usamljena, ali moram da budem iskrena i da kažem da sam se osećala kao sebična osoba. Satima se zadržavala u mom stanu, kupovala mi lekove, prala veš, merila pritisak, kuvala za mene, pa umorna išla svojoj porodici i nije stizala sve da uradi.

Kako je vreme prolazilo nešto se čudno dešavalo s mojim pamćenjem, počela sam da zaboravljam gde sam ostavila stvari. Krpu sam znala satima da tražim u kuhinji, pa da je nađem u frižideru. Bilo je jasno da sam polako gubila pamćenje, ali mi je bilo teško da to sebi priznam.

Tog dana sam izašla iz kuće i plačući ostala u parku molila ljude da me vrate do stana, a ni adrese nisam mogla da se setim. Bila je to velika agonija. Posle nekog vremena prepoznala me prodavačica i pozvala moju ćerku koja je kao bez duše dotrčala sa posla. Bilo je upitno da li će snositi sankcije zbog toga, da li će je šef ostaviti bez posla. Živela je u strahu.

Bilo je jasno da je više ne smem ostati sama, ali nisam ni mogla da očekujem da ćerka prestane da radi kako bi bila sa mnom.

Bila sam iscrpljena, umorna od stalne brige i konstantnog stresa. Imala sam osećaj da moram sve sama da rešim, ali i da nijedno rešenje nije dovoljno dobro. Dok je bolest napredovala, postala sam sebi sve gora i teža.

Posle mnogo razmišljanja, razgovora s porodicom i stručnjacima, ja sam je nagovorila da me smeste u dom. Iako sam znala da će ljudi možda osuđivati ovu odluku, shvatila sam da je to najbolje za mene, ali i za njih. U domu sam okružena ljudima koji su stručni i znaju kako da brinu o pacijentima koji su stari i dementni. Obezbedili su mi mir i sto je najvažnije sigurnost, nije me više grizla savest, a bila sam okružena ljudima, družila sam se, uvek sita, toplo mi je i ništa mi nije falilo, a najvažnije je što više nisam bila nikome na grbači.

Pogledajte kako Jana slavi ćerkino punoletstvo