Poslednja želja Ružice Sokić u momentu izdisaja kida dušu: Decu nije imala, umrla je u tišini Miroslavu na rukama

Ružica Sokić, jedna od najsjajnijih diva jugoslovenskog glumišta, ostavila je dubok i trajan pečat u filmskoj i televizijskoj umetnosti. Njene uloge i replike postale su deo kolektivne svesti publike širom bivše Jugoslavije, gde su njeni likovi inspirisali generacije gledalaca, ali i mladih glumaca koji su u njenom delu nalazili nadahnuće i uzor.

Njena bogata karijera trajala je decenijama, a u svakom filmu, svakoj predstavi i svakoj rečenici uspevala je da oživi likove na način koji se retko sreće, ostavljajući iza sebe neizbrisive uloge koje su obeležile jedno vreme.

Neki od najvažnijih trenutaka njene karijere vezani su za filmove poput „Kad budem mrtav i beo“, gde je sa sigurnošću donela duboko emocionalne scene i složene karaktere, zatim „Tesna koža“, u kojem je šarmom i humorom osvajala publiku, te „Užička republika“, gde je kroz istorijsku tematiku još jednom pokazala svoju raskošnu umetničku širinu.

Ružica je bila majstor u prenošenju ljudskih emocija – njen pogled, pokret i glas su uvek donosili više od napisanih reči, produbljujući likove koje je tumačila i čineći ih nezaboravnim.

Uloga Perside Pantić u Tesnoj koži donela joj je ogromnu popularnost,a ostala je zapamćena i kao Veliborka Prodanović u seriji "Srećni ljudi". Bilo je to vreme devedestih, serija "Srećni ljudi" predstavljala je našu realnost, i ma kako nekad bila teška i surova, Ružica nam je svake nedelje izmamljivala osmeh.

"Ranč prokletih" je tako postao svetla tačke dugometražne serije. Iako je krucajlo prikazan realan život, a akcenat stavljen na malograđanštinu, ovu ekipu su gledaoci obožavili. Upravo je uloga Ružice Sokić donosila jednu dozu rasterećenosti i vraćala nam osmeh na lice.

Poslednja želja Ružice Sokić

Iza scene, njen privatni život bio je obeležen ljubavlju prema suprugu Miroslavu Lukiću, s kojim je provela tri decenije u skladnom i srećnom braku. Njihov odnos bio je toliko poseban da je Ružica, pred kraj svog života, izrazila želju da je Miroslav ne zaboravi, što govori o povezanosti i nežnosti koja ih je vezivala.

- Samo da me ne zaboraviš — bile su poslednje reči dive jugoslovenskog glumišta Ružice Sokić, koja je svom suprugu Miroslavu na rukama izdahnula.

Njena poslednja želja postala je simbol te velike ljubavi koja je trajala do poslednjih trenutaka. Njihov brak i ljubav bili su uzor mnogima, primer iskrene podrške i uzajamnog razumevanja, i to je ostalo upamćeno i cenjeno među onima koji su ih poznavali.

Život je nije mazio

Bila je ćerka Petra Sokića, trgovca i suvlasnika večernjeg lista "Pravda", koji su braća Sokić osnovala 1904. Kada je izbio rat, Sokićima oduzeli štampariju i u njihove stanove uselili gomilu sustanara.

Nakon okupacije zemlje od strane Nemačke, Ružičin otac bio je osuđen na smrt, ali je ipak oslobođen i uspeo je da se vrati u Beograd, ali su mu oduzeta sva građanska prava. Ružica je više puta isticala da je ovaj period detinjstva bio tračičan i ispunjen agonijama.

"U trosoban stan ubacili su nam porodicu nekog frizera jer je to bila ruska formula stanovanja", ispričala je Ružica u intervjuu za Story 2006. godine.

"Ti ljudi iz sela Rušnja maltretirali su nas, naročito mog oca koji je zbog verbalnog delikta bio prokažen i zatvaran. Čak su i mene saslušavali, ali nisam dozvolila da mržnja nikne u mom biću. Nikoga ne mrzim, pa ni te ljude koji su mi uništili život", istakla je glumica jednom prilikom.

Doživela je veliku ljubav, ali nije želela da se ostvari kao majka

Ružica je bila u srećnom braku sa Miroslavom Lukićem i on je bodrio i čuvao do sam kraja. Uprkos činjenici da su se neobuzdano voleli i bili posvećeni jedno drugom, ona se svesno odrekla majčinstva.

Iako mnoge žene koje se svojevoljno odreknu prilike da se ostvare u ulozi majke, najčešće budu osuđene, javnost je Ružicu razumela.

- Želja za karijerom je najviše uticala na to da prihvatim činjenicu da nikada neću imati dete. Bojala sam se da zastanem, a i plašila sam se porođaja - ispričala je Ružica Sokić jednom prilikom. Pored toga je imala i veliku presiju, nesrećno detinjstvo je ostavila iza sebe i sve što je želela jeste da u svakom smislu slobodna. Iza cele priče krio se veliki strah.

Žena iz naroda

Ružica je volela da putuje, a najdraža putovanja su joj bila upravo ona na koja je išla zajedno sa suprugom. Iako je bila dama starog kova, uvažena od svih, bila je poštovana od političara, uglednih ljudi, ali najviše je volela kada je zaustave na ulici obični ljudi i udele joj kompliment na račun njene glume.

- Volela je svet koji sretne na ulici. Svi saobraćajci su je znali. Oni su je zvali "Ružica nacionale". Bila je vrlo otvorena da sa svakim razgovara, da se nasmeje - govorio je njen suprug svojevremeno.

Zaboravila nas je

Ružica je radila skoro do kraja svog života, a jedna od poslednjih njenih predstava nila je "Žanka Stokić". Svako izvoženje doživljavala je kao mali praznik. Komšije koje su je u tom periodu viđale mogle su da potvrde da izgleda kao devojčica, energično je hodala Krunskom ulicom, najčešće je imala rančić na leđima, a hod je odavao utisak da se radi o devojči, a ne o ženi koja je zašla u ozbiljne godine.

- Znali smo da se posvađamo, pa ona napravi frku: "Gde su mi naočare, tu sam ih ostavila, a ti si pravio red. Šta si uradio sa tim naočarima. Nemoj da ih sklanjaš". Bile su to svađe i oko ključeva, ali i oko toga gde mi je odelo - govorio je suprug za medije.

- Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da usledi rehabilitacija i tada više nije igrala. Pokušala je još jednu predstavu da odigra u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta, pa je imala šaptača. Bilo je jasno da više neće moći da igra i da se s njom nešto dešava. Ali smo mislili da se to dešava ljudima u tim godinama i da se javlja zaboravnost. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Vodio sam je na razne preglede. Tek krajem 2013. godine na Neurohirurškoj klinici se jasno videlo da je veoma bolesna. Nažalost, ili hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje - drhtavim glasom je ispričao Miroslav.

Ružica je otišla boreći se sa jednom od najstrašnijih bolesti. Ona je svet zaboravila na kraju života, ali svet nikada neće zaboraviti nju.

Iako Ružice i Miroslava više nema među nama, njihov uticaj na srpsku i jugoslovensku kinematografiju, kao i pozorište, ne jenjava. Njihov doprinos umetnosti danas se prepoznaje kroz klasike koji su deo kulturnog nasleđa, a njihova posvećenost umetnosti nastavlja da inspiriše i oblikuje nove generacije umetnika. Ružicina poslednja želja, izrečena s ljubavlju i setom, postala je podsetnik na neprolaznu vrednost pravih osećanja i predanosti, ali i na njen veliki umetnički doprinos.

Deset godina nakon njenog odlaska, Ružica Sokić nastavlja da živi kroz filmska i televizijska ostvarenja koja su obeležila epohu. Njena harizma, talent i posebnost ostaju kao svetionik generacijama koje dolaze, a njeno ime i dela deo su kulturne baštine regiona. Ružica Sokić, sa svojom elegancijom i glumačkom snagom, zauvek će ostati inspiracija – simbol jedinstvene umetničke veličine koju vreme ne može izbrisati.