Suzana je psihoterapeutu otkrila tajne o fetišima kojih se stidela: "Noću sam od njega dobila poziv koji me frapirao"

Ispovest Suzane za magazin Sun

Kada sam prvi put zakoračila u ordinaciju svog terapeuta, osećala sam se kao da nosim težak, nevidljiv teret. Godinama sam skupljala hrabrost da se suočim sa svojim najdubljim, često zbunjujućim osećanjima i fetišima koje sam godinama skrivala. Oduvek sam bila svesna svojih posebnih želja i potreba, ali ih je pratio veliki osećaj stida i krivice. Činilo se kao da sam zarobljena u tom osećaju, bez mogućnosti da ih podelim sa bilo kim – čak ni sa sobom.

Moje veze su se neslavno završavale jer nijedan muškarac nije mogao da me zadovolji. Privlačila me uniforma. Nisam mogla da dođem do sopstvenog vrhunca ako muškarac ne obuče uniformu, to je bila uloga koju sam igrala. Plašila sam se reakcija svih tih muškaraca. Nekima je bilo smešno, neki nisu ništa komentarisali, a ja sam završavala sama i u suzama.

Odlučila sam da svoju muku podelim sa nekim ko će da me razume na pravi način.

Odlazak na terapiju bio je prvi korak ka oslobađanju od tog stida. Moj terapeut, osoba od poverenja i velikog iskustva, pristupio mi je s neverovatnom pažnjom i razumevanjem. Tokom nekoliko susreta osećala sam kako napokon mogu da izgovorim ono što me je godinama opterećivalo. Trebalo mi je nekoliko meseci da mu se otvorim, jer sam u početku bila prilično zatvorena. Uradio je to maestralno. Pričala sam mu o svojim željama, maštanjima, pa čak i onim delovima sebe koje sam ranije smatrala neprihvatljivim. Počela sam da verujem da je moje oslobođenje moguće i da terapija može biti taj put.

Međutim, jedan trenutak je promenio sve. Nakon što sam tokom poslednje seanse otvoreno govorila o specifičnim željama i fetišima, o tome kako od rane mladosti maštam da budem sa muškarcima koji nose uniforme, kako ih manijački jurim i kako se svaka moja veza završi kobno, osećala sam ogromno olakšanje. Kao da mi je neko skinuo sa leđa 100 kg tereta.

A onda je usledio šok

U gluvo doba noći je usledio neočekivan poziv od mog terapeuta. Dok sam gledala u telefon, srce mi je ubrzano kucalo. "Suzana," počeo je, "moramo da razgovaramo o nečemu veoma važnom." Glas mu je bio ozbiljan i čuo se ton koji nisam ranije osetila kod njega.

U trenutku sam pomislila da sam prekršila neka pravila, možda otkrila previše. Da li je moguće da su moje reči toliko šokirale čak i stručnjaka? Dok je poziv trajao, osećala sam mešavinu straha i zbunjenosti. Nakon kratke pauze, moj terapeut mi je saopštio da bi, na osnovu mog poslednjeg izlaganja, bilo korisno da uključimo specijalistu u dalji proces – osobu sa iskustvom u radu s klijentima koji istražuju duboku seksualnu intimu.

Mada me je prvobitno iznenadila pomisao da je moja priča izazvala potrebu za dodatnim pristupom, vremenom sam shvatila da je ovaj korak bio važan deo profesionalne brige i želje da dobijem najbolju moguću podršku. Terapeut mi je objasnio da nije reč o osudi niti o nečemu što bi trebalo da me posrami, već o prilici da se ličnije pozabavim svojim problemom. Izvinio se što me kasno zove, ali je te večeri sedeo sa ekspertom koji se bavio seksualnom psihologijom i hteo je da ugovori sa njim moje viđanje. To je bio znak da mu je stalo do moje psihičke stabilizacije.

Nakon tog razgovora, shvatila sam da nema razloga za osećaj sramote i da je moj proces samo put oslobađanja. Možda nije jednostavno, možda nije tipično, ali je u osnovi iskren put ka postizanju duševnog mira.