Mislili su da odmara, kad su prišli bila je mrtva u fotelji: O našu divu su se ogrešili, sahranu joj organizovao komšija

Lola Novaković, jedna od najpoznatijih pevačica jugoslovenske muzičke scene, započela je svoju karijeru veoma rano. Već sa 22 godine, njen izuzetan talenat prepoznat je kada je primljena u Radio Beograd kao vokalni solista. Njena karijera je ubrzo krenula uzlaznom putanjom, obeležena brojnim hitovima, osvojenim nagradama i održanim koncertima. U to vreme, Novakovićeva je postala sinonim za kvalitetnu muziku, a njeni emotivni nastupi su osvajali srca publike širom Jugoslavije.

Jedan od najvažnijih trenutaka njene karijere bio je učešće na Pesmi Evrovizije 1962. godine, kada je sa pesmom „Ne pali svetla u sumrak“ Jugoslaviji donela visoko četvrto mesto na ovom prestižnom takmičenju. Taj nastup je dodatno učvrstio njen status muzičke zvezde, a pesma je postala jedan od njenih zaštitnih znakova.

Iako je njena profesionalna karijera bila zavidna, mediji su često više pažnje posvećivali njenom privatnom životu.

Udavala se 3 puta, a umrla sama

Lola Novaković se udavala tri puta, a svaki od tih brakova izazvao je interesovanje javnosti.

Prvi put je uplovila u bračne vode sa profesorom Borom Kragujevićem, ali je taj brak trajao svega dve godine.

Njen drugi suprug bio je Milo Jovanović, za koga se udala 1966. godine, no ni ovaj brak nije bio dugovečan, jer su se razveli četiri godine kasnije, 1970.

Najviše pažnje privukao je njen treći brak sa estradnim umetnikom Draganom Antićem. Njihova veza izazvala je brojne spekulacije zbog razlike u godinama – Lola je bila starija od Dragana više od deset godina, što je u tadašnjem, konzervativnijem društvu, bilo neuobičajeno i izazivalo kritike. Bez obzira na to, njihova veza je opstala do 2000. godine, kada su se razveli, a Lola je tada odlučila da se povuče iz javnosti.

Tokom trećeg braka, mediji su često pisali o njoj, neretko se baveći i kontroverznim temama. Između ostalog, pisalo se da je bila u ruskom zatvoru, a neki su išli čak toliko daleko da su je optuživali da je bila agent CIA-e.

Nakon razvoda, Lola Novaković se povukla iz javnog života, te su je njeni verni obožavaoci mogli videti tek na pojedinim koncertima i u predstavama Pozorišta na Terazijama, gde je bila stalni član. Kao jedna od najsvetlijih zvezda jugoslovenske muzičke scene, nosila je titulu „prve dame jugoslovenske muzike“, koju su joj dali mediji i kolege.

Nažalost, poslednje godine života provela je u samoći. Preminula je 2016. godine u svom domu na Ceraku, a prema izveštajima, pronađena je u fotelji, izgledalo je kao da mirno spava, a kad su prišli, bila je mrtva.

Tokom života, verovatno razočarana načinom na koji su je tretirali mediji i društvo, izrazila je želju da ne bude sahranjena u Aleji velikana, već na skromniji način.

Na dan njene kremacije dogodila se nesvakidašnja sramota – njen dom je opljačkan, a lopovi su odneli mnoge vrednosti koje su pripadale ovoj muzičkoj legendi. Ovaj incident nije odmah dospeo u medije, već tek tri meseca kasnije, zahvaljujući insistiranju jednog od njenih bliskih prijatelja, što je dodatno potreslo njene obožavaoce i sve koji su je poštovali.

Mirjana Bobić Mojsilović je tada za "Večernje novosti" napisala tekst o Loli, ženi koja je bila simbol Beograda, a "sahranjena je kao opštinsko dete". Jasno vam je, to nije čak toliko ni tekst o Loli, već o današnjem Beogradu, koji veliča ljude vredne zaboravljanja, a zaboravlja one koji su vredni pamćenja.

Tekst vam prenosimo u celosti:

- U društvu spektakla u kome je sve podređeno rejtingu, količini prostora zauzetog na naslovnim stranama i mogućoj dobiti s tim u vezi, nažalost, značaj svačijeg života podleže toj jezivoj i neumoljivoj utakmici koja meri specifičnu težinu čoveka.

Palo mi je to na pamet kada mi je nekoliko prijatelja, glumaca, sa razložnom ogorčenošću javilo da je Lola Novaković, žena koja je decenijama bila i simbol Beograda, ali i simbol jednog dobrog vremena, jedne dobre zemlje, sahranjena maltene kao opštinsko dete.

Veliku Lolu Novaković na poslednje putovanje ispratio je komšija, uz prisustvo nekoliko prijatelja i poznanika. Nije bilo velikih govora, nije bilo nikakve komemoracije, niti se iko iz grada pojavio na sahrani, niti se potrudio da Lolu isprati ne samo kako dolikuje, nego i kako bi je ispratio svaki drugi Beograd, osim ovoga u kome danas živimo. Nije sahranjena u Aleji velikana. Na ispraćaju, sa zvučnika, čula se njena legendarna pesma "Samo kap veselja tražim".

Njena smrt zaslužila je nekoliko rečenica u informativnim emisijama, i začuđujuće mali prostor u novinama. A sve što je u svom životu stekla, Lola Novaković je ostavila Beogradu.

"Moj Beograd, srce ima,

i u srcu ljubav čistu

Beograd ruke širi svima,

svakom radost pruža istu."

Pevala je Lola generaciji naših roditelja, obeležila je jedno veliko vreme, predstavljala nas je časno i uspešno na jednoj davnoj Evroviziji, i njene pesme su postale naš domaći evergrin.

Bila je neka naša verzija Frenka Sinatre. Kako je moguće da smo to zaboravili? Kako je moguće da nam je sve to prestalo da bude važno?

Ona je, danas, metafora.

Ova mala priča o zaboravljanju jeste metafora ove zemlje, danas.

Ako zaboravimo i ne potrudimo se da zapamtimo ono što su naše majke ili bake uradile za nas, ako nam ništa ne znači ono što je bilo pre nas, ako tome ne umemo sa poštovanjem da se poklonimo, iako smo malkice i od toga napravljeni, ko smo i šta ćemo biti?

Ironično je kako često pamtimo ljude i događaje vredne zaboravljanja i kako zaboravljamo one koji su vredni pamćenja. I kaže se da je teško zaboraviti onoga ko nam je dao toliko toga nezaboravnog, ali se, danas i ovde, čini da baš i nije tako.

Lola Novaković je pevala pesme o Beogradu. Potresno je danas, u ovoj maloj priči, ali i u svim drugim našim stvarnosnim pričama, podsetiti se ovih stihova o Beogradu:

"Od bola si znao da u sebi ječiš,

al' te niko nije video da klečiš.

Mi smo tebi svoju poklanjali mladost,

delili sa tobom i tugu i radost."

Dodajmo ovom majušnom spisku uspomena, uz koje smo rasli, i još jedan detalj: na mnoge načine, Lola Novaković jeste metafora dostojanstva, kulture, otmenosti, uspeha koji je stigao kao logični rasplet ogromnog rada, ona je takođe metafora jednog života obojenog vrednostima koje su se podrazumevale i koje danas skoro da više nikom ništa ne znače.

Onaj ko je procenio da Lola Novaković ne zaslužuje da bude ispraćena dostojanstveno uz zahvalnost Beograda i uz najlepše sećanje, pokazao nam je jednu sasvim novu muziku.

A tu, nijedna kap veselja ne može pomoći.

Stil/Novosti/Danas