Bosanac javno, preko emisije tražio ženu: "Video sam lice i oženio se, ali kada je došla - potpuni šok"

Medard iz sela Pogar kod Vareša vredan je i radan čovek koji živi od poljoprivrede. Dane provodi u selu, pokušavajući od zemlje da uzme nešto malo kao bi zaradio za život. Jedino što mu je u životu nedostajalo je, kako ona kaže - "ženska ruka".

Pričao je kako bi voleo da se oženi i to je javno rekao u emisiji kod Alena Avdića, da bi mu se par meseci kasnije javila žena iz Modriče.

"Došla je ovde, odnela sve svoje stvari. Ona radi od kuće, pa je donela kompjuter, razvukla kablove svuda po kući. Ali i ona se boji zime, čim je sneg 5 cm ona ne sme da izađe iz kuće. Tako da je otišla.

"Ona se javila da se upoznamo ako ja hoću. Čuli smo se jedno izvesno vreme. Došla je pred Novu godinu. Živela je u Švajcarskoj pa je došla u Modriču, tu joj je i majka, tu ima i decu. Ali ona se žalila kako će je isterati iz stana u kojem živi jer je ostala bez posla. I ja joj kažem "ajde ti dođi pa ćemo videti". Nisam ni imao predstavu kakva je ona. Ja sam video njenu glavu na Fejsbuku, a kada je već došla ja nisam imao kud - rekao sam joj već da dođe.

Ali ja veće žene od nje u životu nisam video. Krupnije.

Tek kada je došla ja joj kažem: "Ajde, bona, kreći se, hodaj, šetaj, postaćeš invalid." I ona je malo šetala, ali kada je pao sneg nije izlazila, kaže plaši se da ne padne.

Ona nije bila žena za sela. Odmah mi je rekla da nije za poljoprivredu za to da radi u štali. A kada je došla ja sam i video da ona nije za to. Ako bi je krava bubnula, ne bih znao šta bih sa njom.

Doduše radila je po kući, kuvala, skuva mi kafu, počisti malo i tako. Ruku na srce, nikad mi nije pričala ništa ako bih ostao u selu i zapio se sa komšijama. Ona nikad to nije prigovarala.

Imala je dobru osobinu - kod nje nema nikakve galame. Nikad se nije žalila na to ko mi je došao ni gde ja idem.

Malo smo posejali baštice, ali ona nije imala ni volje, niti je znala. I tako je sedela tu kod mene skoro godinu dana i u međuvremenu se zaposlila opet preko interneta i ja se u to i ne razumem, ali zarađivala je dovoljno da opet ima s čime da ode.

I jutros me je zvala. Žao joj je što je otišla, ali ja znam da se ona ne može promeniti. Moj uslov je bio da se ona više kreće, da radi napolju, ali ona to ne može. Ona se slabo kretala.

Ona je dane mogla provoditi u kući. A izašla bi tek kada bih joj ja rekao "izađi malo bona, kako ti ne dodije u kući."

Nije ona ništa tražila, nije bila zahtevna, samo je imala želju da ode na Ostrog i otišla je tamo, videla i vratila se.

Između nas nije bilo nikakve ljutnje i to mi je pasalo. Ako ona ne bi nešto uradila, ja joj prigovorim ali ona se ne svađa. Čak su joj i kćerka i zet dolazila kod nas da je vide. Govorili su joj fino ti je ovde, ali ona nije ni do kontejnera nije izlazila. Nešto je tu bilo, lenjost, šta li - ali ona je bila pasivna. Ja sam joj govorio do proleća ako se ne promeniš, nećemo moći dalje. Ona to nije ni komentarisala, samo je nastavila da živi po svome.

Na kraju je otišla, ja je lepo ispratio i tako. Ona se rasplakala, ja nisam i eto."