Njihovu ljubav krili su zarobljenici, a rat ih je rastavio: Sudbina ih je spojila 72 godine kasnije

Poput mnogih drugih ljubavi, i ova je bila zabranjena. Značajni pogledi. Leptirići u stomaku. Tajni sastanci i poruke. Ljubavna priča Bu Dejvida Visnija i Helen Zipi Tičauer odvijala se u senkama krematorijuma, a njihove susrete sakrivali su od čuvara logoraši u crno-belim uniformama.

"Bila je zima u Birkenau, najvećem i najsmrtonosnijem logoru u Aušvicu", piše Keren Blankfeld u knjizi "Ljubavnici iz Aušvica: istinita priča", prenosi Njujork post.

Kako se navodi u knjizi, Zipi je u Aušvic deportovana iz rodne Bratislave 1942. godine. Ona je tada, kao 23-godišnjakinja, poslata u koncentracioni logor bez hrane i vode. Dobila je samo kantu koju je koristila za fiziološke potrebe.

Dovezena je na poljsku železničku stanicu gde su je dočekali nacistički čuvari koji su vikali i nemački ovčari koji su režali. Kapija od kovanog gvožda ukrašena sada već ozloglašenom frazom "Arbeit macht frei" ("Rad oslobađa") učinila je jednu stvar jasnom - ovo je Aušvic, piše u knjizi Blankfeld.

Ženama u Aušvicu oduzete su lične karte, tašne, nakit i novac i sav prtljag koji im nikada nije vraćen. Novopridošlice su skinute gole, pre nego što su dezinfikovane crevom za peskarenje, a kosa i nokti su im isečeni tupim makazama. Čuvarke su grubo ispitivale njihove genitalije u potrazi za skrivenim dragocenostima. To je bila samo prva od mnogih sramota koje je Zipi doživela u Aušvicu.

Baraka je smrdela na mokraću i izmet, vaške su bile svuda, a tifus je vrebao. Batine, izgladnjivanje i očaj, koji otupljuje um, bili su stalni "saputnici" zatvorenika, piše Blankfeld, dodajući da se, istovremeno, pretnja od gasne komore uvek nazirala.

Dejvid Visni je u Aušvic stigao kao 15-godišnje jevrejsko siroče iz Poljske, nakon što su nacistički okupatori u Varšavi ubili njegove roditelje, dedu i mlađeg brata. Njegov prvi zadatak u Aušvicu je bio da izvlači tela iz rovova u blizini kapija logora, gde su zatvorenike streljali ili ubijali električnom strujom.

Zipi i Dejvid su ipak imali koliko-toliko sreće jer nisu bili primorani da se bave teškim fizičkim radom u Aušvicu jer su imali druge talente. Zipi se školovala za grafičku dizajnerku zbog čega je dobila zadatak da slika crvene pruge na poleđini zatovoreničkih uniformi, a Dejvid je bio uspešan pevač, pa je u logoru preživljavao zabavljajući nacističke oficire. U znak zahvalnosti, dobio je lakši posao - da pere odeću. Perionica u kojoj je radio dobila je naziv "Sauna" zbog isparavanja, što mu je pomoglo da izbegne oštre zime u Aušvicu.

Upravo u toj perionici, Dejvid i Zipi su se prvi put sreli.

"Kada se pojavila, skoro je zaboravio gde se nalazi. Susret mu je doneo nešto čemu je mogao da se raduje", piše Blankfeld, dodajući da je Zipi osećala isto. Blaknfeld navodi da se u Dejvidovim očima javila iskra života koja je davno ugašena u očima mnogih zatvorenika.

Počeli su da razmenjuju skrivene poruke. Dejvid joj je pričao o svojim snovima o nastupu u operi, dok je Zipi sa njim podelila svoje nade o davno prekinutoj karijeri profesionalne dizajnerke.

Vremenom su se zbližili, pa su 1944. godine, ona kao 25-godišnjakinja i on kao 17-godišnjak, prvi put spavali zajedno. Sakrili su se iza nagomilane odeće ispod dimnjaka krematorijuma IV i V u Aušvicu, a stražu su im čuvali drugi zatvorenici koje su potplatili sapunom i nakitom.

"Zipi je preuzela stvar u svoje ruke i svemu ga je naučila", navodi Blankfeld u knjizi i dodaje da se par tajno sastajao najmanje jednom mesečno.

Međutim, početkom 1945. godine, dok su nacisti bežali od Rusa na istoku i Amerikanaca na zapadu, zatvorenici Aušivca su se razbežali u različitim pravcima. Dejvid i Zipi su se rastali, uz obećanje da će se ponovo sresti u Centru jevrejske zajednice u Varšavi.

Po završetku rata, Zipi je otišla u Varšavu, ali nikada nije pronašla jevrejski centar, dok se Dejvid nikada nije vratio u Poljsku. Njega je pronašla američka 101. vazdušno-desantna divizija sa kojom je otišao u Pariz.

Nikada više nije želeo da razmišlja o Poljskoj, o svojoj izgubljenoj porodici ili o užasnom logoru, čak i ako je to značilo da nikada više neće videti Zipi.

Oboje su se na kraju preselili u Sjedinjene Američke Države, gde je Dejvid radio kao prodavac enciklopedija u Pensilvaniji, a Zipi kao istoričarka u Njujorku.

Dejvid je 1950. godine stupio u kontakt sa Zipi i tražio je da se vide, ali ona je to odbila. On nikada nije prestao da pokušava, pa je tako 13 godina kasnije Zipi pristala da se sastanu u hotelu na Menhetnu, ali Dejvid nije smogao snage da se pojavi.

Njih dvoje su se konačno sreli tek 2016. godine u njenom domu na Menhetnu. "Volela sam te", šapnula mu je Zipi, na šta je Dejvid odgovorio: "I ja tebe", piše u knjizi "Ljubavnici iz Aušvica: istinita priča".

(Stil/ Nin)

Bonus video: