Kako je zaista trebao da izgleda kraj filma „Ko to tamo peva“? Titova smrt ih je sprečila, a ovaj detalj svima promiče

Kultna komedija, delo izuzetnog scenariste Dušana Kovačevića, prvi put je ugledala svetlost dana u bioskopu Kozara u Beogradu, 3. oktobra 1980. godine.

Film "Ko to tamo peva", u režiji Slobodana Šijana, postao je sinonim za vrhunsko filmsko ostvarenje na našim prostorima, a mnogi ga i danas smatraju jednim od najboljih filmova ikada snimljenih.

Replike iz filma i dalje se prepričavaju, jer nezaboravna glumačka ekipa i dinamična priča nisu jedini razlozi zbog kojih je ovaj film postigao ogroman uspeh. Postao je deo istorije i osvojio srca publike, ostavivši neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji. Zbog te neprolazne popularnosti, mnogi su zainteresovani za dešavanja iza kulisa, a ispred vas je 28 zanimljivih činjenica koje će vam ovaj film učiniti još bližim i dražim.

1. Na početku je to trebalo da bude savremena priča, Televizijska drama od pedesetak minuta. Mesto odigravanja radnje je autobus GSP-a, a glavni lik je trebao da bude starac koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu.

2. Prvobitno je zamišljeno da film režira Goran Paskaljević, koji je odustao jer je počeo snimanje filma “Zemaljski dani teku”.

3. Mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan, koji je iza sebe tada imao nekoliko snimljenih televizijski filmova, predložio je da se scenario promeni i umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao.

4. Direktor filma bio je Nikola Popović, koji je bio prepoznatljiv radom na partizanskim spektaklima, poput “Bitke na Neretvi”. Njemu pripadaju najveće zasluge što je “Ko to tamo peva” uprkos početnom odlaganju uopšte i snimljen.

5. Pošto se, Televizija Beograd, tada nije bavila snimanjem filmova namenjenih bioskopu, morao je da se potraži drugi producent. Krenulo je jurnjava okolo po filmskim preduzećima, da bi na kraju iza filma u stao tada moćni “Centar film”.

6. Glavna uloga trebala je da pripadne Miji Aleksiću, koji je prvog snimanjućeg dana obaviestio redakciju Dramskog programa da mu nije dobro zbog čega ne može da nastavi sa radom, nakon čega je snimanje otkazano.

7. Snimanje je počelo 4. aprila 1980. Ono što je posebno zanimljivo – snimanje je išlo redom, od početnog kadra, pa nadalje. To je znatno glumcima olakšalo posao, jer su oni mogli na prirodan način da razvijaju likove.

8. Napravljen je plan da proces snimanja traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno.

9. Ekipa nije koristila reflektore, zbog čega je ceo film u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korištena logorska vatra.

10. Filmska ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu.

11. Iako je Pavle Vuisić u filmskim krugovima važio kao “težak za saradnju, nezgodan i neko ko voli da popije”, ispostavilo se da je Vuisić svakog jutra bio prvi na okupljanju, raspoložen ra rad i trezan.

12. Predeo “nedge u Srbiji” glumila je Deliblatska peščara.

13. Ulogu Miška Krstića, Šijan je namenio Bogdanu Dikliću, koga iz pozorišta u kom je glumio nisu pustili na snimanje, zbog čega je naknadno odabran Aleksandar Berček.

14. Dragan Nikolić kao šlager-pevač nije bio predviđen u prvim podelama uloga, ali se ispostavilo da mu je baš ta uloga potpuno legla. Njegova uloga je posveta Žiki Pavloviću i Džimiju Barki.

15. Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, a ovde u ulozi orača državnog druma, Šijan je pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film “Najlepša soba”. On je kasnije priznao da mu je njega odabrao, jer mu je bila smešna kombinacija kromanjonske face i izuzetne inteligencije.

16. Visok momak koji buši gume autobusa je Milovan Tasić – Tasa (214 cm), traktorista iz Inđije i član šampionske generacije KK “Radnički” sa Crvenog krsta (1973.)

17. Umesto Pavla Vuisića dedu (koji dolazi da poseti sina) je na kraju glumio Mića Tomić.

18. U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se baba obučena u crno. Ona je bila predmet ranih teorija, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, onda da baba čuva na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaocima je najviše stvaralo konfuziju to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici. Šijan je objasnio da je to baba koju su usput našli i stalno je bila u autobusu, ali se zbog lošeg osvetljenja nije uvek videla.

19. Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je upoznao na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom u čast vojske, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu.

20. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči svirati drombulje, zbog čega je snimao na plejbek. Nenad je danas vozač autobusa na liniji 17.

21. U završnim scenama, kada putnici optuže muzičare da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih tuku, Šijan je tražio krupan plan. Drugi rečima, Bata je stvarno morao da ošamari malog glumca. Lupio mu je toliko jaku šamarčinu da je Nenadu “zazvonilo” u ušima, nakon čega je odmah pustio suze. Pobegao je sa snimanja u Pančevo. Tamo se sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, molili su ga da se vrati zbog filma, a Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi i dao mu reč da više neće da ga bije.

22. Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za “Filmske novosti”, a za pratnju poseta Josipa Broza Tita u svetu. Kamera je odlično radila, sve do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana “Pustite mene, ja sam brži i spretniji”. Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita zbog čega, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana.

23. Scenograf Veljko Despotović je autobus za snimanje našao u Sloveniji, gde ga je koristio Živojin Pavlović za film “Doviđenja u sledećem ratu”. Bio je sivomaslinaste boje, vojnički, sa sicevima, pa su morali da ga prefarbaju i dodaju blato, rđu i prašinu, izvade siceve i postave klupe.

24. Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, ipak od toga se odustalo, jer zbog Titove smrti u zemlji je bila vanredna situacija.

25. Slobodanu Šijanu su u montaži predlagali da izbaci ljubavnu scenu Nede Arnerić i Slavka Štimca u šumi, što on nije prihvatio. Danas je ona jedna od kultnih.

26. Pre premijere, film je prikazan Umetničkom veću. Sala u Košutnjaku bila je puna. Prilikom projekcije, Šijan je ostao zabezeknut. Tokom prikazivanja filma, niko se ni jedan jedini put nije nasmejao.

27. Premijera je bila 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu “Kozara”, koji danas više ne postoji. Film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine.

28. Iako su na setu dali sve od sebe, neki od glumaca su kasnije priznali da su bili ubeđeni da tada snimaju svoj najgori film. Pitali su se čemu to mlataranje po pustari, ko će to da gleda. Jedini je Pavle Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio.

Jeste li znali da je kraj kultnog filma „Ko to tamo peva“ reditelja Slobodana Šijana promenjen zato što je preminuo Josip Broz Tito?

Scenarista filma Dušan Kovačević, koji je radio i na filmovima „Maratonci trče počasni krug“, „Radovan Treći“, „Sabirni centar“ i „Balkanski špijun“, otkrio je kako je trebalo da izgleda kraj filma „Ko to tamo peva“.

„Titova smrt sprečila nas je da završimo „Ko to tamo peva“ onako kako smo zamislili. U scenariju je bila scena u kojoj dvojica dečaka koji pevaju izađu iz autobusa. Tada je trebalo da se pojave životinje u sceni i sve je trebalo da liči na apokalipsu“, rekao je Kovačević ranije za domaće medije.

„Reditelj filma bio je u dogovoru s vlasnikom cirkusa u Italiji i taj cirkus s dresiranim životinjama trebalo je da dođe u Beograd. Međutim, umro je Josip Broz Tito i strancima je zabranjen ulazak. Ni ptica nije smela da pređe granicu, a mi moramo da završimo film. Kako nema životinja, film se završava tako kako se završava. To što nije snimljeno kao kraj, to je početak Undergrounda“, dodao je.

„Ko to tamo peva“ priča višeslojnu priču o tragikomičnim nezgodama putnika u dotrajalom autobusu koji iz provincije vozi prema Beogradu, u kojoj se skriva alegorija o malograđanskom licemerju te o raspadu Kraljevine Jugoslavije u osvit Drugog svetskog rata, a smatra se jednim od najboljih jugoslavenskih filmova.