Te '92. imao je 10 god kad je pobegao iz ratom zahvaćene Bosne: S 18 je pokucao na vrata al ga roditelji nisu prepoznali

Mirsad Pivalić iz donjeg vakufa danas živi i radi u Nemačkoj, gde je osnovao svoju porodicu, a njegova životna priča krije emotivne detalje. Naime, još kao 10-godišnji dečak pobegao je iz ratom zahvaćene Bosne.

Kako ih je klela, tako ih je zaklela, svi završili pod zemljom: Dok su ga oživljavali elektrošokovima - ljubavnice su mu umirale kao zatrovane!

Kad pomislite da ste dotakli dno života, sunce se javi: Njihova fatalna ljubav je planula kao buktinja dok su se lečili na psihijatriji! (Video)

Poreklom je iz Mrkonjić Grada, u kojem je najmanje vremena proveo. Rat ga je naterao da se od detinjstva potuca po gradovima, u potrazi za mirnim životom.

- Već 33 godine sam u Nemačkoj, da hoće žena, ja bih se sada vratio u Bosnu, ali deca su već navikla ovde - počeo je svoju priču Mirsad.

- Imao sam 10 godina kad je poečo rat. Živeli smo u Mrkonjić Gradu, a onda je počeo nesrećni rat. Da bi nas sklonili, roditelji su nas poslali u selo iz kojeg su., pa das evratimo kad se situacija smiri. Potucali smo se po gradovima, a onda otišli u Split. Sestra, koja je tada imala 20 godina, bila je u Nemačkoj i odlučila da me dovede ovde. Tu sam pošao u školu - ispričao je.

Majka upala u bolnicu i molila za pomoć: Preminula osmomesečna beba, bakterija napala mozak

- U Nemačku sam došao sam, bez roditelja, a kad mi je bilo najteže tad su mi bili najpotrebniji, ali, nije ih bilo. Jedini kontakt održavali smo pismima, preko naših ljudi, koji su išli tamo. U kontaktu nismo bili 2,5 godine. Imao sam nadu da ćemo se kad tad videti.

Nakon 8 godina, odlučio se vratiti u domovinu. Kada je došao maci na vrata, nije ga prepoznala. Nije uspeo ni otac. Bili su to emotivni trenuci za celu porodicu.

- Sa 18 godina sam otišao u Znicu. Pozvonio sam na vrata svojih roditelja, izašla je mama, koja je samo izgovorila "pogrešili ste stan, postoji još jedan stan gore iznad, možda kod njih trebate ići". Tek kad se brat pojavio i stao pored mene, prepoznali su nas. Ja sam sižao niz stepenice, seo i počeo plakati. Roditelji su došli i zagrlili me. Kad smo se vraćali za Nemačku, briznuli smo u plač.

- Trebalo mi je 20 godina da stanem na noge. Sada imam svoju kuću, 5 stanova...

Mirsad danas ima petero dece i živi bolje nego ikad.