Otkako sam prestala da praktikujem 3 navike, insulinsku rezistenciju ne držim pod kontrolom: Gojim se, a znam gde grešim
Savremeni način života, sa brzim tempom i neredovnom, nepravilnom ishranom, dovodi do niza zdravstvenih problema koji su ranije bili retkost. Insulinska rezistencija je jedan od njih
Autor:
Otkako sam prestala da praktikujem ove tri stvari: fizičku aktivnost, izbalansiranu ishranu i kontrolu stresa, insulinsku rezistenciju više ne držim pod kontrolom.
Pre desetak godina bila sam izrazito mršava. Tada su se pojavili problemi sa neredovnim menstrualnim ciklusom, pa sam započela pretrage i, na svoju ruku, strogu dijetu. Verovala sam da će mi to pomoći, ali zapravo sam samo dodatno štetila svom organizmu. Srećom, naišla sam na doktorku koja mi je prepisala odgovarajuće lekove, što je vremenom pomoglo da modulišem problem.
Međutim, kako su godine prolazile, prešla sam na posao koji je zahtevao sedenje veći deo dana. Fizičku aktivnost sam potpuno isključila, a ishrana mi je postala neredovna i nekontrolisana. Napadi gladi su bili stalni. Nakon svakog obroka tražilo mi se nešto slatko, pa potom slano, i tako u krug. Vremenom sam shvatila da sam postala opsednuta hranom, a pritom sam potpuno zapostavila svoje telo. Nakon godinu dana, ugojila sam se 10 kilograma.
Primetila sam da polako, ali sigurno, gubim kontrolu nad svojim telom i zdravljem. Iako sam bila svesna svojih grešaka, bilo mi je teško da prekinem taj začarani krug. Postala sam nezadovoljna svojim izgledom, jer sam iz meseca u mesec ulazila u sve veće konfekcijske brojeve.
Jednog dana, tokom jutarnje pauze u redakciji, pomenula sam koleginicama da bih volela da promenim nešto, ali nisam znala odakle da počnem. Prvi korak je bio odlazak kod doktorke. Uradila sam sve potrebne analize, uključujući OGTT test, i saznala da je moje stanje insulinske rezistencije postalo alarmantno.
Tada sam odlučila da krenem ispočetka. Dobila sam plan ishrane koji je podrazumevao izbalansirane obroke - tri obroka dnevno, uvek u isto vreme, bez slatkiša.
Takođe sam uvela svakodnevnu fizičku aktivnost - 10.000 koraka dnevno, bez izuzetaka.
Što se tiče stresa, počela sam da se pitam u svakoj stresnoj situaciji: "Šta je najgore što može da se desi?" Shvatila sam da gotovo uvek postoji nešto pozitivno, i da nema potrebe za svakodnevnim stresom.
Ključ svega je balans. Krajnosti sam ostavila iza sebe. Više se ne prejedam, ali se ni ne izgladnjujem. Verujem da sam na dobrom putu ka ponovnom uspostavljanju dobrog zdravlja, i jedva čekam da ponovo uradim nalaze kako bih videla napredak.