Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio već da bi nov život u nama probudio:Najlepše je pričao o Bogu dok je bežao do crkve
Prošao je čitav jedan život od smrti slavnog pisca Hermana Hesea, ali njegove knjige i danas su jedne od najčitanijih u svetu
Autor:
Herman Hese je oduvek znao da želi da bude pisac, ali roditelji su imali druge planove. Otac i majka misionari, želeli su da Herman bude svešteno lice.
Zbog toga Herman Hese napušta dom i počinje samostalan život pun neizvesnosti. Ta neizvesnost i patnja tera ga da piše neke od svojih najlepših dela.
Sreća za njega nije bila plodonosna, pa je skoro sasvim prestao da piše nakon što se oženio i dobio decu.
Zbog toga se razvodi i nastavlja da putuje i piše. Odlazi su u Šri Lanku i Indoneziju. Putovanje po Aziji je u velikoj meri uticalo je na njegova kasnija dela, na primer na roman „Sidarta“. Po povratku 1914. godine seli u Švajcarsku i na početku Prvog svetskog rata dobrovoljno se prijavljuje u vojsku. Zbog lošeg vida, proglašen je nesposobnim i umesto na front upućen je da radi sa nemačkim ratnim zarobljenicima u Bernu.
Hese je bio protiv rata i propagande. „Prijatelji, ne tim tonom“, napisao je nakon izbijanja rata u članku u listu „Noje ciriher cajtung“, kojim je želeo da upozori nemačke nacionalističke intelektualce da manje polemišu i da budu humani. Kao rezultat toga, Hese je doživeo neprijateljstvo, mržnju i podsmeh. Teško je doživeo sve što ga je snašlo i 1917. godine zatražio je stručnu pomoć. Susret sa psihoanalizom Hesse je opisao pod pseudonimom Emil Sinkler u romanu „Demijan“. Prvi brak propada, Hese odlazi u Švajcarsku gde piše svoja najvažnija dela „Stepski vuk“ i „Narcis i Zlatousti“. Godine 1924. uzima švajcarsko državljanstvo i ženi se drugi put, sa Rut Venger od koje se rastaje tri godine kasnije. Sa trećom ženom, istoričarkom umetnosti Ninon Dolbin, Hese je ostao do kraja života.
Protivnik nacizma Na dolazak nacionalsocijalista na vlast Hese je gledao sa neodobravanjem i zabrinutošću. Tokom rata on je podržao nemačke izbeglice nacističkog režima, pružao je utočište Tomasu Manu i Bertoldu Brehtu. Tokom rata napisao je svoje poslednje veliko delo, „Igra staklenih perli“. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1946. Kada je Herman Hese 1962. u svom domu u Švajcarskoj umro, činilo se da je popularnost njegovih dela sasvim izbledela. Kritičari su njegova dela nazivali kičem. Tek je hipi-pokret njegovim delima doneo novu popularnost, koja traje sve do danas, piše dw.com
Danas vam donosimo neke od najlepših citata Hermana Hesea:
- Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio, već da bi nov život u nama probudio.
- Suze su otopljeni led iz duše.
- I ako uopšte znam šta je ljubav, onda to znam zbog tebe.
- Ljudi koji imaju hrabrost i karakter drugim su ljudima uvek neugodni.
- Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.
- Nije sreća biti voljen. Svako voli sebe, ali voleti drugog, to je sreća!
- Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni.
- Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.