Ne divim se nikome sem Bogu: On je satkan od emocija, ima božanski glas, drugačiji je i bez konkurencije

Kad pomenemo ime Božo Vrećo, odmah znamo da je reč o maestralnom pevaču sevdalinki koji svojim moćnim vokalom i ekstravagantnim izgledom privlači pažnju javnosti. Osim njegovog moćnog glasa, poznat je i po tome što, gde god da se pojavi, širi ljubav, a u to će se uveriti publika u Srbiji koja će uskoro imati priliku da ga čuje...

Uskoro dolazite u Niš, gde ćete 14. jula održati koncert. Naravno, tradicionalno ćete i 2. decembra nastupati u Sava centru. Čućemo nove sevdah pesme. U čemu se sastoji vaše novo viđenje sevdaha?

- U katarzi koja postaje manifest. Kroz katarzični pristup iliti upliv u nešto što je opipljiva taktilna muzika iskona - karasevdah dobija prizmu spoznaje, preobrazbe, povezivanja i božanske ljubavi gde zajedno s publikom postajem jedno telo, jedna duša i jedan zvuk, zvuk bogozvučja koji leči jer ima takvu frekvenciju. Muzika nema žanrove, sevdah nema rodove i kao takva je svemoguća, sveobuhvatna i svečujna. Taj prefiks SVE je direktna poveznica sa svetošću iste ako joj se prepustite, to je sveta harmonija jer bez muzike ne postoji ništa u nama, oko nas i u univerzumu.

S kim ste sve sarađivali na novom albumu?

- S ljudima kojima verujem, koje volim i kojima ego nije gospodar.

Prvo s bendom Halka, a onda samostalno, objavili ste neke antologijske autentične pesme poput "Aladže", "Lejlije" i mnogih drugih. U dugoj haljini stajali ste pored provalije. Odakle inspiracija za ovakve spotove?

- U umetnosti življenja, jer umetnik ste tek tada kada živite umetnost, hrabro, dualno, fokusirano i svojstveno svom istinskom biću. Metamorfnost, mističnost, sakralnost, mantričnost su elementi koji proizilaze kao vodilja ka ostvarenju nekih vrlo magičnih sekvenci koje se iznova filmično i ispovedno reinterpretiraju. I inspiracija je uvek u tragediji čoveka, njegovom patosu nepatvorenih osećanja i življenja, stremljenja i voljenja. Inspiracija je u meni poput semena božje nadahnutosti svime što ugledam, pročitam, zapamtim, fotografišem i zapišem. To je kaleidoskop sećanja, legendi, baštine i metafizike koji stvaram i dišem i jesam.

Svojevremeno ste izjavili da se sevdah rečima ne može opisati, samo isplakati. A te suze su lek. Šta to znači u ovom vremenu brzog življenja, gde su emocije drugačije, hladnije?

- Emocije nisu hladnije niti zaćutnije, neki ljudi jesu jer su prodali dušu pogrešnom gospodaru - novcu. No, to je samo jedna kategorija, ima toliko ljubavi svuda oko nas i u nama samima. Ljudi iskonske ljubavi su moja publika i njihov sjaj je puno jači od sveg mraka zla. Na koncertima promatram ljude i kako reaguju, vidim njihove suze, čujem uzdahe i prepoznajem radosti... Zar to nije najveća vrednost i nagrada - nekom izazvati najdublju emociju i podsetiti ga koliko je važno, divno, voljeno, jako i posebno biće! To je moj poziv, misionarstvo božanske Ljubavi.

Bližite se 40. godini, rođeni ste u Foči, završili arheologiju, kojom se nikad niste bavili... Kako je od nesuđenog arheologa nastao jedan od najzanimljivijih regionalnih umetnika? Šta je bilo okidač?

- I danas je arheologija nešto u čemu pronalazim iskon kome se vraćam, detalje koje pretačem u stihove i konstantno učim. Mislim da je sevdah, ta uzvišena muzika, izabrao mene i naprosto nije bilo nikakve dvojbe da krenem tim putem. Studiozno sam pratio, zapažao, beležio i arhivirao sve što ima poveznicu sa sevdalinkom kroz vekove i u meni se sve to obrelo i na izvestan način pretočilo i poteklo kao planinska reka, oslobođena, neukrotiva, silovita, mistična, samozatajna i duboka, sa svime što sevdah u svom praobliku i jeste. Bog me je odabrao da mi to bude misija i nisam se oglušio o njegovu volju. Ta muzika leči duše i nije moja, njegova je.

Od majke Crnogorke i oca Hercegovca nasledili ste filigranski tanko telo, divnu kosu i bradu. Govorili ste da je to vaša ženska i muška strana oko koje ste se borili u detinjstvu i ranoj mladosti. Ima li nečeg što biste sada dodali?

- Mislim da rodovi ne postoje i da je dovoljno da ste samo dobro plemenito ljudsko biće. Sve u prirodi što je ikada stvoreno je dualno. No, društvo kao takvo kalupi, ustrojava, ograničava i zatupljuje čula, emocije i dejstva. To u mom slučaju nije bilo niti moguće niti izbor. Sloboda koju živim i stvaram, ljubav koju dišem i širim, hrabrost koju nosim i sejem, božje su i zahvalan sam mu na tom i takvom daru spoznaje.

Odrasli ste s majkom i dve sestre. Kao dete bili ste drugačiji, i po oblačenju i po ponašanju. Rekli ste da vam je sevdah pomogao da budete ono što želite. Kako?

- Metamorfnošću iliti preobrazbom u slobodno biće, sevdah nema rodove kao ni ljudi, to vas društvo čini podeljenima i ovakvim i onakvim, u prirodi ne postoji takva podela, a deo smo iste. Sevdah mi je pomogao da jače i prisnije prigrlim i prihvatim sebe i da to reflektujem i na druge, da proniknem u smisao svega što smo, ko smo i čemu težimo, i na koncu da uvidim koliko ljubav jeste bog u nama jer bez ljubavi ništa ste.

U antikvarnicama po svetu tražite stare fotografije s kraja prošlog veka. One vam daju impuls za stvaranje sevdaha. Šta je to što vas povezuje s nečijim tuđim životima, šta budi u vama tugu, čežnju?

- Tragedija ljubavne nepreboli, slutnja i melanholija, samoća i seta. Posmatram svet očima duhovnog i svečujnog, proničem u ljudske sudbine vekovima unazad kako bih spoznao i svoju ulogu u tom vremenu i poistovetio se i prepoznao u toj i takvoj priči. Sve ima impuls već viđenog, već doživljenog i već okajanog. Sve ima prizmu ispovesti, ispovesti duše i to je moja vodilja.

Od žena ste se divili Mariji Kalas, a od muškaraca Rudolfu Valentinu. A danas? Da li se još neko nalazi na tom spisku?

- Ne divim se nikome sem bogu, a ljudi koji me inspirišu su svi dobri ljudi, moji verni prijatelji i moja majčica Mila.

Poznati ste po neverovatno ekscentričnom autfitu. Umete da šijete odeću, slikate, kuvate, mesite pite, slavite Božić, Uskrs, Bajram i Ramazan. Koje su to ljudske osobine koje sve ovo sjedinjuju u vama?

- Moji omiljeni dizajneri su svakako Jamamoto, Rik Ovens, Maržela, Mekvin i Mijake. A ako me pitate šta je jedini i najvažniji postulat vrednosti svakog od nas kao ljudskog bića, to je plemenitost dobrote. Kada imate dobrotu, imate i srce, to srce oseća i pulsira ljubavlju, tada duša poje, stvara i leči, tada i jeste celoviti i kao biće i kao umetnik.

U mladosti ste imali veliku ljubav koja se nije srećno završila, ali vas je uzdigla iz pepela. Šta je s ljubavlju danas, ima li je?

- Ljubav je uvek u meni, oko mene i svemu što dišem, zapisujem, skladam i jesam. Ljubav je svemogući bog u najčišćem obliku, kako onda bez boga, kako bez ljubavi dalje?! Ljubav je i žrtva i najveći dar koji nosim kroz sve svetove u kojima sam živeo i bio konstanta. Nepromenjen izvor čiste duše. Tome stremite, jer samo to je bitno i naravoučenije za buduće generacije.

Autor: Nataša Bajat/Ljilja jorgovanović

Bonus video: