Kad su grobari podigli kovčeg u kojem je Vuk Karadžić, zanemeli su od šoka: Ovako je zaista umro srpski velikan

Na sadašnjem grobu Vuka Karadžića stoji datum 30. 9. 1897. zbog razlike između starog i novog kalendara

Objavljeno: 16.06.2024. 17:56h 18:18h
Autor:
Foto: Wikipedia

Vuk Karadžić je umro 7. februara 1864. u Beču gde je i prvobitno sahranjen, a potom su njegovi posmrtni ostaci 12. oktobra 1897. preneti u domovinu. Na sadašnjem grobu Vuka Karadžića stoji datum - 30. 9. 1897. zbog razlike između starog i novog kalendara.

O njegov smrti malo se zna, a prema nekim podacima umro je od meningitisa, odnosno zapaljenja mozga.

Kada je doktor Eugen Braun, lični lekar porodice Vuka S. Karadžića, konstatovao prestanak svih telesnih funkcija, to jest, smrt Vuka S. Karadžića, skoro da je bila ponoć.

foto: Printscreen Youtube / bienvenueenserbie

Doktor Eugen Braun duboko se naklonio i iskazao svoja saosećanja u bolu Vukovoj supruzi Ani Kraus. Zbilo se to nekoliko časova nakon smrti bolesnog Vuka, čije je telo u francuskom ležaju "loarje" ležalo ohlađeno i pomalo ukrućeno već nekoliko časova. Vuk je na sebi imao sivo-prugaste pantalone, belu košulju od praške vunene čoje i preko nje starinski prsluk narodne nošnje, takođe od čoje, piše portalibris.rs.

foto: Wikipedia

Vuk S. Karadžić preminuo je tačno u jedanaest časova i trideset minuta uveče, 7. februara 1864. godine. Kao čovek u poznim godinama, Vuk je u sebi nosio mnogo bolesti, ali se danas pouzdano tvrdi da je umro od meningitisa, ili – zapaljenja mozga.

Međutim, Vuk (prema kasnijem prisećanju njegove žene Ane Kraus i ćerke Mine) nije imao nijedan simptom ove bolesti: nije ga bolela glava, niti ga je mučio vrat, nije mu se "vrtelo" u glavi, niti je gubio svest u toku bolesti u zadnjih sedam meseci bolovanja. Jedinu bolest koju je imao, bila je "isušena leva noga", kako je Vuk često govorio za paralizu leve potkolenice, koju je zadobio od povrede kada je 1816. pao s konja i povredio se, ali ona ga nije mučila u toku bolesti.

Vukov sin Dimitrije sećao se kasnije da je 1897, kada su Vukovi posmrtni ostaci preneti iz Beča u Beograd i sahranjeni u porti Saborne crkve, "bio zaprepašćen koliko je Vukov kovčeg lak, kao da je bio prazan".

To su izjavila i ostala trojica grobara koji su zajedno sa Vukovim sinom Dimitrijem prenosili Vukov kovčeg iz Beča u Beograd, austrijske vlasti, kao i srpske, na molbu Vukovog sina Dimitrija, nisu dozvolile otvaranje kovčega i prenošenje Vukovih zemnih ostataka u novi, metalni kovčeg.

Ko je bila Ana Krauš, žena Vuka Karadžića?

Vuk Stefanović Karadžić se u Beču oženio ćerkom bogatog austrijskog trgovca, osamnaestogodišnjom Anom Kraus, sa kojom je dobio trinaestoro dece. Zbog Vukovih čestih putovanja, Ana je uglavnom decu odgajala sama.

Od trinaestoro Vukove dece većina je umrla kao odojčad ili još nedorasla za školu. Tokom svojih čestih i dugih putovanja Vuk je pisao u više navrata Ani kako bi bilo dobro da porodica dođe za njim u Srbiju.

Jedan Vukov biograf izračunao je da je Vuk čak 11 godina bio odvojen od porodice. Tako se o deci uglavnom starala Ana. Koliko je Ani bilo teško i koliko nije želela da živi sa Vukom u Srbiji, govori i sačuvana prepiska između Ane i Vuka, naročito ona iz 1830. i 1831. godine.

foto: Wikipedia

U to vreme Karadžići su se privremeno preselili u Zemun. Trebalo je da se presele u Beograd, u kome se Vuk zatekao na nekom dužem zadatku, ali Ana nikako nije želela da napusti austrijsku okupacionu zonu i stupi na tlo mlade srpske Kneževine. Zato je Vuk stanovao u Beogradu, a Ana sa decom u Zemunu. Vuk je, s vremena na vreme, nagovarao Anu da pređe reku. Ona ga je odbila sledećim rečima:

"Po mom mišljenju, bolje je da odustanemo od našeg puta za Beograd ako je to skopčano s raznim neprilikama i poteškoćama. Novca nemam više mnogo i neću imati dovoljno do kraja septembra. No ne pitaj me gde sam tako mnogo potrošila. Ako ne veruješ meni, bolje se raspitaj kod drugih ljudi kako je sve skupo u Zemunu i čovek ne može ni da dobije šta hoće i šta želi…"

Ovo je deo Aninog pisma od 18. avgusta 1830. godine. Kao i sva druga njena pisma objavljena u sabranim delima Vuka Karadžića, znatno je izmenjeno i ispravljeno. U originalu, svako Anino pismo čini jedna rečenica, bez ijednog znaka interpunkcije. Jezik je nestandardan, sa mnogo pogrešaka, tako da su prevodioci imali težak posao.

Anino mišljenje o Srbiji najpotpunije je izraženo u pismu od 12. marta 1831. godine:

„Htela sam još juče da ti pišem, ali nisam mogla. Još na putu iz kontumaca došlo mi je da zaplačem, a kada sam stigla kući izbio je moj bol, gorko sam plakala, te sam već mislila kako ću se ugušiti u suzama. Počela je da me trese jaka groznica i bila sam primorana da legnem u krevet. Teško mi je kad pomislim da treba sa svojom jadnom decom da živim sa one strane; više volim da me smrviš skupa sa ovim plodom koji nosim pod srce; zgazi me nogama kao crva koji zna samo da se grči ali ne može da pomogne sebi! Znam da će se tvoj bes na meni iskaliti, jer ne mogu da ispunim tvoju želju, ali ne mogu samu sebe prisiliti, stoga ti kažem da mi se osvetiš ako misliš da sam zaslužila. Iz tvojih ruku smrt mi neće biti teška…

foto: Wikipedia

Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru…

Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama. Za sada jedino želim da krenem tebi na nekoliko meseci, radi dogovora o mnogim stvarima, ali te zaklinjem našom ljubavlju i vernošću, da mi u vreme mog porođaja dozvoliš da se vratim…“

Posle ovoga, Vuk je odustao od nagovaranja, pa se prepiska vratila ustaljenim tokovima, sa novcem kao glavnom temom.

Stil/portalibris.rs.