Život mu bio težak, borio se da plati struju i kirju: Boem, glumio je očajne i otuđene likove, krio u sebi prećutnu bol

Glumac Slobodan Cica Perović zabeležio je niz nezaboravnih uloga u nekim od kultnih srpskih i jugoslovenskih ostvarenja. Publika dobro pamti Perovića u "Salašu u malom ritu", "Zimovanju u Jakobsfeldu", "Povratku otpisanih", "Paviljonu 6", "Leptirici", "Gospodinu Foki"...

Pored publike, obožavale su ga i kolege, a koliko ga je cenio pokojni Petar Kralj najbolje govori njegova izjava da je Slobodan Perović, uz Zorana Radmilovića i Slobodana Aligrudića, jedan od tri musketara domaće glumačke scene.

Rođen je 6. maja u Kragujevcu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1926. godine, a sve je uvek zanimalo otkud glumcu nadimak Cica, koji se obično vezuje za žene. Kako je jednom prilikom objasnio, to je poteklo od činjenice da on sve zove "cico".

– Pa... Zato što teško pamtim imena i onda sam sve ljude svojevremeno zvao "cico, cico, cico". I onda su mene zauzvrat krenuli da zovu Cica. Sad ja njih zovem "maco" – rekao je Perović.

Slavni glumac bio je primer pravog umetnika, kom je najvažnije bilo da bude slobodan. I sam je u jednom intevjuu na pitanje šta ne voli odgovorio: dosadu, primitivizam, formalnosti, težnju za meterijalnim dobrima.

Za ovo poslednje sigurno znamo da je istina i da je Cica Perović tome ostao dosledan, budući da je tokom čitave karijere insistirao na svojoj slobodi. Nakon što je radio u pozorištu, shvatio je da to nije ono što mu odgovara i potom ga napustio tragajući za načinom da bude u miru sa samim sobom.

Bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, Jugoslovenskog dramkog pozorišta i Ateljea 212 od 1951. godine, a prvu ulogu na filmu je dobio u ostvarenju "Njih dvojica", gde je irgao četnika Marka. Jedan je od glumaca koji su nagrađeni na Filmskom festivalu u Puli, za komičnu ulogu u filmu "Muškarci" iz 1963. godine, u kojoj je igrao s Oliverom Marković.

– Neočekivano se u meni rodila ta potreba i to da budem glumac u pozorištu za koje sam poverovao da je tribina sa koje se slobodno mogu iskazivati neke svoje istine. Posle sam shvatio da je to zabluda, ali bilo je već kasno. Jednom sam, u jednom intervjuu, izjavio da se osećam kao dinosaurus pred smrt. Istorija čovečanstva zabeležila je dinosaurusa kao neman ogromne snage koja može da potamani sve oko sebe, a kad mu dođe sudnji čas, čemu sva ta silna snaga može da mu služi? Posmatrao sam, dakle, kako sva moja glumačka energija i želja da stvaram idu ni u šta i da snaga malaksava. Napustio sam pozorište i postao slobodan umetnik, tako se to kaže, ali umesto da preporodim u sebi dinosaurusa, pretvorio sam ga uguštera, u malo, bezopasno, nejako biće. Zbot toga, možda, na prvi pogled i delujem kao čovek koji je našao ovoj mir, kome je sve svejedno, u kome više nema ni žara ni ambicija – istakao je jednom prilikom.

Tada je objasnio da se on oslobodio predrasude da "kao javni radnik, umetnik, treba da živi bolje i drugačije nego običan čovek". Međutim, priznavao je da bi svakodnevica nasrtala na njega. – Inkasanti! To je mora koja me svakog jutra vraća u stvarnost. Zazvoni na vratima i kaže: izvolite platiti struju, kiriju, telefon, pretplatu na televiziju i svašta još. Ja nemam novca i tada iz mene neminovno izmili gušter koji se uvija i puzi, svestan nemoći da plati cenu zato što živi... – pričao je glumac.

Na pitanje šta, s druge strane, voli, Slobodan Perović je odgovarao – bitnike, da bude veseo, to što je glumac, što je od sopstvene ušteđevine obišao pet kontinenata, što njegova ćerka nije impresionirana njegovim radom, kada se spušta zavesa... Voleo je aplauze i kafane.

Ipak, uprkos tome što za njega sloboda nije imala alternativu, priznavao je da je često ona imala cenu.

– Čovek koji svakog prvog u mesecu prima platu tome se svesno, da ne kažem dragovoljno, potčinjava. Ali, slobodan umetnik to ne može, njegov je prihod neizvestan i on mora da se ponizi. On moljaka, on vuče za rukav, on ište ­ ne da bi mu duh bio oslobođen, već da bi platio kiriju i telefon i struju. A radim, nije da ne radim. Snimao sam ove godine seriju "Salaš u malom ritu", Matavuljeve "Beogradske priče", dramu "Paviljon šest", koja ima čak i internacionalne uspehe. Primio sam za to nekoliko dobrih mesečnih plata, koje su mi omogućile da solidno živim dok sam radio. Ali, ja takve poslove ne mogu svakodnevno da radim. I zato, kad "Salaš" počne da se emituje na televiziji, ja ću opet biti ni na čemu. Suočen sa inkasantima ...Od mog rada živi administracija na filmu, administracija na televiziji, administracija u pozorištu – pričao je Cica, kako je preneo Yugopapir.

– Mogu da se hranim i na kazanu, ne marim, uopšte, šta jedem i gde stanujem, ne zato što sam boem, već što mi je važno da budem slobodan – zaključio je. Preminuo je nekoliko dana pre svog 52. rođendana u Beogradu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih rgađana na Novom groblju.

Stil/Jugopapir