Dok je umirao, ona njegovu ruku nije ispuštala: Poslednji dani Mome Kapora slamaju srce, ovako je zaista izdahnuo

Lljiljana Kapor, košarkašica, manekena, stjuardesa i najveća ljubav Mome Kapore pored njega je provela najlepših 30 godina. Njihovu priču Beograđani su obožavali, a ona se držala do kraja obećanja - i u dobru i u zlu - zajedno.

Odrasla je u Beogradu, u građanskoj porodici, ali mesto rođenja joj je Maribor.

- Tata je 1961. godine premešten u Beograd, u WTA institut, tako da ja od svoje četvrte godine živim u Beogradu. Išla sam u OŠ "Isidora Sekulić" i u petom razredu počinjem da igram košarku. Kao školski tim osvajamo prvo mesto na republičkom takmičenju, a zatim osvajamo i državno prvenstvo. Bila sam u sedmom razredu kad me je trener Ciga Ilić pozvao da treniram u Zvezdi, gde počinjem ozbiljno da se bavim košarkom. Ostajem tamo godinu dana i prelazim u KK Voždovac, gde sa četrnaest godina treniram i igram s prvim timom, a igram i utakmice za juniore i bivam pozvana 1973. godine u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, kod Bore Cenića - rekla je Ljiljana Kapor u velikom intervuu za "Kurir" i dodala:

- Tokom cele gimnazije treniram i igram za prvi tim Voždovca. Te godine bavljenja sportom, treninzi, putovanja, gostovanja, kako u zemlji, tako i inostranstvu, obeležili su i ulepšali moje odrastanje. To je uticalo na moje samopouzdanje i shvatanje i pobede i poraza. Sport vas uči fer-pleju, da poštujete protivnika, da stičete disciplinu i kako funkcionišete u timu. Ali ima i odricanja, a to znači da nisam bila ni na jednoj ekskurziji sa svojom školom i svojim drugaricama, propuštala sam neke dešavanja koja su vezana za gimnazijske dane, jer sam ili bila na treningu, a trenirali smo dva puta dnevno, ili na pripremama, ili na utakmici u nekom gradu ili drugoj državi. Zato sam morala više da učim i da budem dobar đak kako bi škola i razredni imali sluha za moje odsustvovanje sa časova.

Susret s kreatorkom Mirjanom Marić odveo ju je na modnu pistu. Obišla je, radeći kao stjuardesa, ceo svet, ali Njujork je njena omiljena destinacija i omiljeni grad, jer je to grad u kom je počela njena velika ljubav s piscem i slikarom Momom Kaporom.

- Njujork je bio moja omiljena destinacija i omiljeni grad. Zavolela sam ga i pre nego sam kročila u njega, još od knjige i filma "Doručak kod Tifanija", a najviše jer je to grad u kom je počela Momina i moja velika ljubav. Postoje dve verzije našeg početka, Momina, o kojoj je govorio: "Tako sam 1982. video jednu lepu stjuardesu u avionu, a pošto sam se bojao letenja, zamolio sam je da me drži za ruku." I stvarno sam ga držala za ruku do kraja života rekla je Ljilja.

A potom je otkrila i kako je zasta izgledao njihov prvi susret.

- Mi smo se ipak upoznali u Beogradu, u Knez Mihailovoj. U to vreme ta ulica je bila obavezan deo Mominog, i ne samo njegovog, podnevnog gluvarenja. Sreli smo se ispred Filozofskog fakulteta, na koji sam krenula tog dana, ali sam, na Momin poziv za piće, otišla s njim u "Grčku kraljicu". Posle izvesnog vremena sreli smo se u Kosovskoj ulici, na večeri priređenoj u čast Marija Fanelija, njegovog velikog prijatelja. Negde pred kraj, na samom izlazu iz stana, naše društvo je krenulo u Klub književnika, a na vratima se pojavio Moma doprativši Marijevog sina. Oboje smo se obradovali tom susretu i on me je pitao da li letim za Njujork, jer je sutradan putovao, i rekao da ostaje tamo nekoliko meseci. Napisao mi je adresu i telefon na parčetu papira i zamolio me da mu donesem naše novine. I tako, posle nekoliko dana, otišla sam na smenu u Njujork i od tada počinje naša ljubavna priča.

Prvi krov nad glavom bila im je sobica u Vladetinoj ulici.

- Posle nekoliko godina provedenih zajedno odlučili smo, tačnije on je odlučio da se razvede i da počnemo da živimo zajedno. Nije bilo lako jer u to vreme nije bilo moguće da se nađe stan za iznajmljivanje. Naš prvi zajednički krov nad glavom bila je soba u Vladetinoj koju nam je ustupio naš prijatelj iz Kanade čija majka je tih dana putovala kod njega u Toronto, tako da smo se snašli za prvih nekoliko meseci, dok nismo našli stančić u maloj kući u dvorištu u Dalmatinskoj ulici, gde smo živeli nekoliko godina. I tako smo se selili po Beogradu, od Bulevara revolucije, Kičevske, preko Skadarlije, dok na kraju nismo došli u kuću na Neimaru, u Nebojšinoj ulici. Tu smo proveli naših poslednjih 15 godina zajedničkog života, sve do Momine smrti 2010. godine, a u njoj i dalje živim, okružena njegovim slikama i u enterijeru koji smo zajedno stvarali - objašnjava Ljilja.

Zajedno su proveli 30 godina.

- Ne znam kako opisati u nekoliko rečenica skoro trideset godina života sa čovekom kakav je bio Moma. Kad je neko slikar i pisac i kada ga bog obdari mnogim talentima kao Momu, kada živite pored barda srpske intelektualne scene, umetnika urbanog Beograda i jednog od njegovih simbola, svakako da morate da odgovorite raznim zahtevima i da se ponašate u skladu s tim. Moma, kad je pisao, nije slikao - i obrnuto, jer te dve umetnosti traže određeni tok svesti i različito ponašanje i atmosferu. To podrazumeva dva oprečna načina života, tako sam se i ja ponašala sledeći njihov ritam.

Otkrila je i da je Momo obožavao da kuva, posebno stara jela.

- Moma je voleo da kuva, i sam se šalio da, dok kuva, malo skoči do štafelaja da nešto naslika, pa nastavlja s kuvanjem. Bio je poznat njegov pasulj, na koje je ponosno zvao prijatelje, i voleo je da kuva neka stara jela. Ta jela su bila za Momu kao Prustova "Mala Madlena". Zaboravljeni ukusi, ukusi detinjstva kojima se vraćao.

I kroz bolest su prolazili zajedno, a Momu nije napuštao njegov neverovatni duh.

Kad se razboleo od raka grla, prvo se lečio u Beogradu, zračenjem, koje je, nažalost, bilo neuspešno, s mogućnošću katastrofalnog ishoda. Tada smo otišli u Švajcarsku i posle duge i teške, ali uspešne operacije i dve godine kontrola svakih nekoliko meseci, sa medicinske strane on je bio zdrav čovek. Nažalost, posle tri godine bolest se vratila i, posle ponovne teške operacije i hemioterapija u Švajcarskoj i zračenja u Istanbulu, ishod je poznat. Uglavnom, pokušali smo sve što je bilo moguće, ali sudbina ne može da se izbegne. U svemu tome je Moma bio isti kao i uvek.

U tim momentima je zaboravila je na sebe, ljubav je bila važnija.

Za borbu s takvom bolešću potrebna je enormna snaga koju crpite, a da ni sami ne znate odakle. Snagu vam daje ljubav, vera u život i nada da će se sve završiti na najbolji mogući način (mada u jednom momentu shvatite da neće). Ne znam odakle ona dolazi. Valjda je to normalno, jer tada uopšte ne razmišljate o sebi. Moram da kažem da sam kao neko ko je proveo pola svog života s Momom ponosna, srećna i zahvalna na životu koji sam proživela s njim kao životna saputnica i direktan učesnik stvaranja mnogih knjiga i slika koje je ostavio iza sebe. Smatram to privilegijom, da sam volela i bila voljena od takvog čoveka.

A onda se prisetila najsrećnije dana u životu...

Ako mogu da izdvojim vreme ili dan kad sam bila najsrećnija, to je dan našeg crkvenog venčanja, mada smo tada već devetnaest godina bili u braku. Ta odluka koju donesete posle toliko godina provedenih zajedno, da svoj život i ljubav krunišete pred bogom, mogu da kažem da je najsrećnija, možda najvažnija u mom životu. To je dan kad je Moma punio sedamdeset godina i bio je Uskrs. Venčali smo se u manastiru Dobrun, u Republici Srpskoj, uz blagoslov i odobrenje vladike dabrobosanskog Nikolaja.