SRBIJANKU IZDALA MAJKA NAJMOĆNIJE SRPKINJE: Dok je čekala da je SUROVO ubiju majci poslala PISMO koje ostavlja BEZ DAHA

Srbijanka Bukumirović rođena 1920. godine u selu Šetonje kod Petrovca na Mlavi, je bila čuvena beogradska ilegalka, učesnica pokreta otpora u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata i studentkinja medicine.

Kao studentkinja medicine je sa bratom Miroslavom pristupila revolucionarnom studentskom pokretu na Beogradskom univerzitetu i učestvovala na raznim demonstracijama koje je Komunistička partija Jugoslavije čiji je bila član organizovala pre rata. Zbog svojih aktivnosti u komunističkom pokretu bila je više puta hapšena u predratnoj Jugoslaviji. Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane nacističke Nemačke 1941. godine Srbijanka aktivno učestvuje u organizovanju pokreta otpora u Beogradu. Radila je u pokrajinskom komitetu KPJ za Srbiju, gde je bila zadužena za primopredaju pošte od partizanskih kurira.

Pored Srbijanke i njenog brata Miroslava, NOP-u se priključila i njena sestra Jovanka koja je bila zadužena za isti posao kao i Srbijanka.

Leta 1943. Srbijanka i Jovanka na ime svoje sestre Ružice Bukmirović- Đurović zakupljuju za potrebe NOP-a kuću u Mokroluškoj ulici 7. U kući su tada izgrađena skloništa za skrivanje partijskih funkcionera i raznog materijala koji nije smeo dopasti u ruke okupatoru i njegovim domaćim slugama, a što je vrlo bitno, u kući su održavane i sednice Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Oktobra 1943. agenti Specijalne policije (kvinslinške formacije) su uhapsili Vasilija Buhu i Veru Miletić (majku Mire Marković) koji su pod pritiskom mučenja i batina otkrili sve komuniste koje su znali, a među njima i Srbijanku. Tada je usledila najveća akcija hapšenja komunista i njihovih saradnika u okupiranoj Srbiji. Kvinslinška Specijalna policija je upala u kuću Srbijanke i Jovanke i uhapsila ih zajedno sa njihovom sestrom Ružicom i odvela ih u logor na Banjici.

Za razliku od Buhe i Vere Miletić, sestre Bukumirović su se čvrsto držale i samo ćutale.

Srbijanka i Jovanka su iz logora u Banjici 10. juna 1944. poslali ovo pismo svojoj majci.

Draga mamo,

Ruža nije više sa nama u sobi. Premeštena je cela druga kategorija. Ovde je ostala samo prva, nas 34 na broju. Prekjuče je počelo streljanje. U četvrtak predveče je izvedeno 10 drugova iz I kategorije. Juče u isto vreme, isto toliko. Ne znam kada će da dođu i po nas. Ako budu rešili da likvidiraju prvo muškarce, mi ćemo živeti možda još osam dana. A može da nam se desi da odemo i danas. Nemoj da se zavaravaš i veruješ onima koji su te do sada lagali i koji će te lagati i dalje. Znam da će ti biti teško da primiš sve to, ali ipak pokušaj da budeš hrabra i da izdržiš. Imaj uvek na umu da mi nismo jedine i da je pre nas otišlo tako mnogo njih. To isto važi za Vidu, Radu i Desu. Mogu da vas prevare da smo otišle na rad, ali u to nikako ne verujte. (Ne verujem da ćeš moći, ali ipak pokušaj preko ujka Milutina, ako je tu, ili nekog drugog, da nam se stavi zabrana na streljanje, ukoliko ne budemo likvidirane pre nego što dobiješ ovo pismo). Ako ne uspete ništa, ostanite nam zdravo i radujete se skoroj slobodi. Tebe i ostale mnogo, mnogo vole i ljube Srba i Joka".

Srbijanka je streljana 7. septembra 1944. kada i Vasilije Buha i Vera Miletić, koji su odrukali i nju i mnogo drugarica i drugova, verovatno nadajući se da će time ostati u životu.

U toku prozivke, koju je sproveo pomoćnik komandanta logora, Peter Kriger, sve one kojima je bilo namenjeno streljanje bile su mirne, osim Srbijanke: „Brzo su se oprostile sa drugaricama i izašle. U hodniku, u gužvi, tuči i opiranju, izdvojio se Srbijankin glas: 'Ubijajte, mi znamo zašto ginemo... Vaš kraj je blizu... Vaša deca će vas prezirati i stideti se!" Srbijanka je prilikom izvođenja iz logora izvikivala "živela komunistička partija" i druge parole, usled čega je pretučena, a u „marici“ je pokušala zubima da odreši kanap s ruku jednog druga, zbog čega je ponovo pretučena. Njena sestra Jovanka je u pismu majci od osmog septembra ovako ovekovečila poslednje Jovankine trenutke:

Draga mamo i svi ostali,

Sinoć iznenada, kada smo se najmanje nadale, dođoše da izvode za streljanje. Prozvali su 12, a među njima i naše Srpče. Ja sam očekivala da će i mene posle nje, i podignem se da se spremim. Međutim, on prestade i reče ovima da izlaze. Tog momenta mi je bilo strašno. Ona se obuče i reče: ’Zdravo’. Poljubismo se na brzinu. Pošla je gordo dignute glave, kao i uvek što ide. Ja sam nesvesno išla za njom do pola sobe, a onda, kada se zatvoriše vrata iza poslednje, prislonih uho. U hodniku gde su im vezivali ruke na leđa, prolomi se Srbin glas: ’Živela Komunistička partija!’ Dobila je batine. Napolju, pri ulasku u ’Maricu’, opet je vikala, neke su je prihvatile. Otišle su za tri do pet minuta iz sobe. Mi smo ostale – u tišini i mraku, da osluškujemo odlazak ’Marice’. Posle toga smo očekivale da se vrate i za nas, jer su njih odveli u 10 i po časova, a računale smo da će nas ove noći sve streljati. Međutim, oni su nas ostavili za danas, što znači 24 časa da ih očekujemo. Da nije Srba otišla pre mene, možda bi mi teže bilo.

Ovako, skoro i čeznem da odem za njom. Eto tako sinoć i danas provodimo vreme. Ružu sam videla, ona je čula iz njene sobe i znaš kako joj je, plakala je. Šta joj mogu, večeras će joj biti još teže ako i ja odem. A svakako ću otići, jer su sad počeli žene da streljaju. Ako si ostala čitava posle ove srede, nisi srećna ni malo. Ali svejedno, i drugi su decu izgubili, pa i ti ćeš podneti koliko možeš. Sve mnogo pozdravi, a naročito moju dečicu koja će nas sigurno čekati, kao i ujku što čekaju. Mi tako moramo, a vi isto tako. Glavno je da je sve drugo dobro. Sve vas mnogo, mnogo voli vaša Joka. Ako ostane živ moj Flauer i njemu šaljem mnogo pozdrava.

Jovanka je ubijena 11. septembra 1944. u hodniku banjičkog logora od strane zamenika upravnika logora Radomira Čarapića kada su goloruke žene napale stražare i upravu logora, uoči izvođenja na streljanje.

Posle oslobođenja Jugoslavije, posmrtni ostaci sestara Bukumirović preneti su i sahranjeni u Aleju boraca Narodnooslobodilačkog rata na Novom groblju u Beogradu. Tu je sahranjen i njihov brat Miroslav, koji je maja 1942. godine izvršio samoubistvo u policiji i koji je proglašen za narodnog heroja.

(Deo iz knjige "Žene Srbije u NOB", „Nolit“ Beograd. 1975. Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941–44)