BIO JE KUM TITA I NAJMOĆNIJI ČOVEK SFRJ, A ONDA ZAUVEK ZAĆUTAO: Unuka mu bila VELIKA ZVEZDA u Srbiji, pa i ona nestala
Godinama posle smrti Aleksandra Rankovića je na snazi bila zabrana njegovog javnog pominjanja. Ali, zato je njegova unuka bila izuzetno popularna.
Autor:
Aleksandar Leka Ranković bio je mnogo toga - prvi načelnik OZNE i UDBE, čovek koji je do 1966. godine bio na čelu svih policijskih i tajnih službi i jedan od Titovih najbližih saradnika.
Pa ipak, mlađe generacije zapravo ne znaju ko je bio ovaj čovek niti šta se to sa njim dogodilo. Oni koji znaju, imaju druga pitanja od kojih je najčešće ono - zašto je Ranković posle Brionskog plenuma zauvek zaćutao. A zašto je zaćutao, govorio je u emisiji Puls Srbje na Kurir TV advokat Toma Fila.
Tvrdi da je ćutanje Rankovića sasvim razumljivo, ali da je od njega bilo moguće saznati na koji način su i kada bili likvidirani Dragoljub Draža Mihajlović i tzv. "planinski lav," što je bio naziv za Nikolu Kalabića:
- 1966. on je izbačen iz parrtije. Stvar koja je spasla njega, kao i Žujovića to je zavet ćutanja. On je ćutao kao i svi normalni članovi te tajne policije. Nkad ti ljudi ne smeju da progovore bilo da je u ptianju UDBA ili OZNA. Meni je jedino žao zbog toga što je Ranković mogao da kaže kako je i gde likvidiran Dragoljub Draža Mihailović i tzv. planinski lav, Nikola Kalabić.
Ispričao je šta mu je u vezu sa Rankovićem jednom prilikom rekao Titov unuk, Joška Broz.
- Joška Broz, Titov unuk je bio sa mnom poslanik u prethodnom sazivu. On je tvrdio da je jednom razgovarao sa Titom i da je Tito bio u suzama zato što nije imao kontakt sa Rankovićem. Tito je poslao Jošku kod Rankovića koji mu je tada navodno rekao: "Neka je ovako kako jeste tako i treba da bude do kraja." Sin Rankovića je rekao da to nije tačno. Šta je istina od ove dve priče ne znam - rekao je Fila.
“Ja, koji sam sve prisluškivao, od skupštine do spavaće sobe, zadnji sam saznao šta mi se sprema”, zapisao je u memoarima
A ko je, zapravo, bio čuveni Leka?
Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja, pošao je i on 1922. u Beograd na zanat.
Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim, a koji su, u vreme kada je Komunistička partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji političku literaturu i publikacije koje je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata.
Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarađivao u upravi sekcije abadžijskih radnika. Dve godine kasnije, 1927, bio je član podružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anđu, koja je takođe bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.
Ranković je bio jedan od ljudi koji su posle II svetskog rata isplivali kao najpouzdaniji borci u ime novog poredka i jedan od “starih komunista”. OZNA je već bila osnovana 1944. i tih dana je imala pune ruke posla.
Postao je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
Takođe, bio član svih važnijih političkih tela, kako u državi, tako i u Komunističkoj partiji – bio je potpredsednik Savezne skupštine, član Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije, potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član CK Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije…
Sve ovo vreme, pored ovih funkcija, Aleksandar Ranković je bio i šef svih policijskih i tajnih službi Jugoslavije, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima države i tadašnjeg režima. Osim toga, jedna od najbitnijih stvari jeste da je urpavo on bio venčani kum Josipu Brozu Titu 1952. godine kada se venčao sa Jovankom.
Sunovrat
Do 1966. godine politička moć Aleksandar Ranković stalno je rasla. Zato je njegov pad bio još veći kada je “afera prisluškivanja” jednom izbila.
I posle razlaza Tita i Staljina, Ranković je ostao veran partiji i Titu. Službe kojima je on rukovodio vršile su masovna hapšenja i likvidacije simpatizera Informbiroa. Mnogi su osuđeni bez dovoljno dokaza, samo na osnovu sumnji i bez kriterijuma.
Te 1966. godine navodno su otkriveni uređaji za prisluškivanje u Titovom kabinetu i spavaćoj sobi njegove supruge Jovanke u rezidenciji u Užičkoj broj 15 u Beogradu. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, nikada nije obelodanjeno, ali je krivica odmah pala na Službu državne bezbednosti i na njenog prvog čoveka – Aleksandra Rankovića koji je optužen da se “kao sila izdigao iznad društva”.
Na Brionskom plenumu zakazanom 1. jula 1966. Aleksandar Ranković je malo govorio. Bio je izolovan, a bivši saborci su ga se klonili. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Svi učesnici rasprave osudili su njegove postupke. Tokom sednice mu je naglo pozlilo, pri čemu je doživeo blagi infrakt. Kada je govorio, pričao je samo o svojoj moralnoj odgovornosti i podneo je ostavku na sve funkcije.
Tako je 1. jula 1966. godine okončana, do tada, blistava karijera Aleksandra Rankovića, osnivača svih tajnih službi na prostorima Jugoslavije, kuma i jednog od najbližih saradnika Josipa Broza Tita.
Čovek koji je zauvek zaćutao
Posle Briona, Ranković je zaćutao. Živeo je mirno i povučeno i bavio se pisanjem memoara. U njima je zapisao: “Ja, koji sam sve prisluškivao, od skupštine do spavaće sobe, zadnji sam saznao šta mi se sprema.”
Živeći daleko od nekadašnjih drugova u svojoj vili u Dubrovniku, posvetio se svojim „dnevničkim zabeleškama“, koje su posle njegove smrti bile objavljene. U njima je zapisao: “Ja, koji sam sve prisluškivao, od skupštine do spavaće sobe, zadnji sam saznao šta mi se sprema.”
Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru. U noći između 18 i 19. avgusta 1983. godine, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je imao novi srčani udar. Kada je doktor stigao posle ponoći, konstatovao je trenutnu smrt.
Kada se dočulo za Lekinu smrt, mnoštvo naroda je počeo da se okuplja oko njegove rodne kuće u Draževcima. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu po prenosu kovčega iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprotstavio general Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu. Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti.
Sa druge strane, Centralni komitet Saveza komunista cenzurisao sam čin sahrane. U šturom izveštaju Tanjuga, koji je emitovan, stajalo je da se od Rankovića oprostilo “nekoliko hiljada građana”. Prema proceni nekih očevidaca, bilo ih je više od 100 hiljada, a ispratili su ga i povicima: “Leka, Leka”.
Posle tragične smrti svoje prve žene Anđe Ranković (1909—1942), sa kojom je dobio sina Miroslava-Miću, oženio se sa Vladislavom Slavkom Ranković (1920—2008), i sa njom dobio još jednog sina, Slobodana. Njegova unuka Anja Ranković je ugledni novinar i voditelj na televiziji.
Poznata unuka
Anja Ranković bila je jedna od najuspešnijih voditeljka u našoj zemlji, a danas se bavi potpuno drugačijim poslom. Prema pisanju domaćih medija, jedna je od vodećih stručnjaka menadžmenta u jednoj sportskoj kompaniji.
Najveću popularnost stekla kada je radila na BK televiziji na kojoj je vodila emisiju "Puzzle".
Već godinama uživa u braku sa bivšim manekenom Dejanom Dmitrovićem. Nikada nije bila deo skandala i otkako se povukla iz javnosti, retko se pojavljuje na prestoničkim događajima.