"PONEKAD POMISLIM DA SEBI ODUZMEM ŽIVOT": Naša pevačica je sahranila sina jedinca i njena životna priča je PRETUŽNA

Priča o ovoj džez pevačici je poput najpotresnijeg romana, isprepletena bolom, gubicima i hrabrošću. Njena muzika možda donosi radost i oduševljava publiku, ali iza svakog tona krije se duboka tuga koja ju je obeležila zauvek.

Beti Đorđević, talentovana džez pevačica se suočila sa sudbinom koja je zauvek promenila tok njenog života. 17. jula 2013. godine, tog sudbonosnog dana, izgubila je svog sina Branislava. Taj dan je urezan u njeno pamćenje i srcu kao najmračniji trenutak u njenom životu.

Gubitak deteta je neopisivo težak teret koji nosi sa sobom bol koji ne može da se opiše rečima. Ovaj majčin bol je duboko emotivan i dubok, a ona je delila svoje unutarnje osećaje u jednom od retkih trenutaka iskrenosti.

Kroz njene reči, možemo da osetimo ogroman gubitak i osećaj praznine koji je ispunio njenu dušu. Ona se suočila sa nepodnošljivim bolom gubitka sina koji je preminuo iznenada od srčanog udara u svojim 47. godinama života, ostavljajući iza sebe dvoje dece - njenu unuku Kristinu i unuka Vladana, kao i snahu Snežanu.

Gubitak deteta, koji bi trebalo da bude najnepodnošljiviji teret, ostavio je ogroman trag u njenom srcu. Njeno svedočenje takođe ukazuje na važnost podrške porodice i ljubavi, koja joj je pomogla da preživi ovu tragediju.

"Na groblju sam, gde sam drugo, kad me pitaju... Samo ja znam kako mi je. Nije mi lako da vam to objasnim... Pevam, a pre bih vrištala. Kroz svaku notu, kroz svaku pesmu izlazi moj bol. Ogromna bol. Mog sina više nema... Umro je od srca. Imao je 47 godina. Iza njega je ostalo dvoje dece. Moja unuka Kristina, unuk Vladan i divna snaha Snežana", rekla je Beti Đorđević za Blic,

Nakon gubitka Branislava, suočila se sa teškoćama u izražavanju svoje tuge. Mislila je da će svoj bol nositi u tišini, ali je našla hrabrosti da ga podeli sa svojom publikom. Njen nastup na Gardošu, mesec dana nakon gubitka sina, bio je ispunjen emocijama i suzama. Iako je bila slavna pevačica, nije skrivala svoju bol. Otvoreno je rekla publici da taj nastup posvećuje svom sinu i otpevala pesmu "Crying Time", čime je podelila svoju tugu sa svima prisutnima.

U svojim rečima, Beti ističe da su joj unuci i snaha doneli utehu i razlog da nastavi dalje. Oni su postali svetlo u njenom životu, a iako nosi najtužnije melodije u svom srcu, njena ljubav prema njima je snaga koja je održava. Njena muzika, kako kaže, postala je izraz njenog života, izlaz za njenu tugu i bol.

Betina priča je podsetnik na snagu ljudskog duha i umetnost izražavanja emocija kroz muziku. Iako je prošla kroz najteži gubitak, njena muzika i hrabrost da podeli svoju priču svedoče o tome kako umetnost može da pomogne ljudima da prevaziđu najdublje rane i nastave da žive.

Beti Đorđević, ime koje je zlatnim slovima uklesano u istoriju domaće muzike, sada živi povučeno u Ugrinovcima, mestu koje na prvi pogled izgleda kao daleko bespuće, ali koje za nju predstavlja dom. Beti je prepoznatljiva po svom jedinstvenom džez vokalu, a njena karijera je obeležila šezdesete godine prošlog veka.

Njena priča o ulasku u svet muzike je pomalo neobična. Suprug Slobodan Bob Đorđević bio je muzičar, a Beti je volela muziku. Zajedno su odlučili da snime jedan album, i to je bio početak njene muzičke karijere. Tada nisu ni slutili koliko će Beti postati poznata i cenjena na muzičkoj sceni.

Beti Đorđević se brzo etablirala kao istaknuta džez pevačica, a njen talenat nije mogao da prođe neprimećen. Posebno priznanje stiglo je od legendarne džez dive, Ele Ficdžerald, koja je pohvalila Betin glas. Međutim, uspeh na sceni nije išao ruku pod ruku sa srećom u njenom privatnom životu. Nakon petnaest godina braka, njen odnos sa suprugom se raspao, iako je dobila sina Branislava kao plod tog braka.

Nakon razvoda, Beti se povukla iz muzičke industrije, ne želeći da se kompromituje u novonastalim pravcima muzike koji su se sve više udaljavali od njenog stila. Odlučila se da svoje vreme, ljubav i pažnju posveti svom sinu Branislavu, njegovoj supruzi Snežani i unucima Kristini i Vladanu.

Njena muzika je bila zaboravljena sve do kraja devedesetih godina, kada je ponovo postala popularna zahvaljujući remiksima i kompilacijama koje su koristile njene nezaboravne pesme. Tada se Beti iznenada vratila na scenu, ali svi uspesi nisu mogli da nadoknade tragediju koja je usledila.

Betin povratak na scenu kroz šou program RTS-a "Ja mogu sve" predstavlja pokušaj da pronađe utehu u muzici, koja je oduvek bila njen izlaz iz teških trenutaka u životu. Njen osmeh, duhovite upadice i smeh u prvom delu razgovora pokazuju njenu snagu i volju da živi punim plućima, dok suze i bol u drugom delu razgovora svedoče o dubokoj rani koja će zauvek ostati u njenom srcu.