NAJBOLESNIJA PRIČA KRIJE SE IZA DEČIJE KNJIGE KOJU SMO OBOŽAVALI: Nikad više je nećete čitati na isti način znajući OVO

Alisa u zemlji čuda je jedna od najpoznatijih dečijih priča na svetu. Od trenutka kada je prvi put objavljen 1865. godine, novi primerci nikada nisu prestali da se štampaju do danas. Dok skoro svako može da ispriča događaje iz izmišljene priče, malo ljudi zna pravu priču iza knjige.

Sve je počelo sa matematičarem na Oksfordskom univerzitetu po imenu Čarls Dodžson. Fotografisao je kapelu kada je porodica Lidel. Henri Lidel je bio dekan Univerziteta Oksford u Krajst Čerču, a živeo je u kampusu sa suprugom i desetoro dece. Onog dana kada je upoznao Dodžsona, gospodin Lidel je sa sobom imao svoje tri ćerke Edit, Lorinu i Alis. Fotografija je u to vreme bila još uvek nova, tako da je porodica bila veoma srećna što je Dodžson snimio njihov porodični portret.

Dodžson je bio sjajan sa decom i provodio je mnogo vremena u vrtiću igrajući igrice sa njima. Počeo je da zabavlja decu pričom o magičnom mestu zvanom Zemlja čuda. Alis je u to vreme imala samo 4 godine, ali je od tri devojčice bila najpouzdanija, samouverenija i avanturistički raspoložena.

Dodžson je postao očaran devojčicom, a ona je postala njegova muza. Na kraju je zapisao ovu priču o magičnom svetu i objavio Alisine avanture u zemlji čuda pod pseudonimom Luis Kerol. Nikada ne bi ni predpostavio da će njegova knjiga postati svetski fenomen i da će naučnici u godinama koje dolaze analizirati njegov život, otkrivajući koje su se mračne tajne možda skrivale u njegovom izmučenom umu.

Zauvek mlad

Otac Čarlsa Dodžsona bio je sveštenik, a on je bio najstarije dete u porodici. Imao je nekoliko mlađih sestara, a zabavljao ih je igrama i pričama. Takođe je crtao domaće časopise sa nekim od svojih priča koje je dao svojoj mlađoj braći i sestrama, umesto knjiga priča. Možda je bio nostalgičan za domom kao mladić koji je živeo u Oksfordu ili je zaista više voleo društvo dece nego odraslih, jer je nastavio da traži prijateljstva sa decom, uključujući decu Lidel.

Dana 25. aprila 1856. Dodžson i njegov kolega sa Oksforda, otac Robinson Dakvort, vodili su Alis, Lorinu i Edit Lidel u čamcu da veslaju niz reku Temzu. Alis je uvek tražila od Dodžsona da im priča priče i ako je on bio pomalo stidljiv.

Tako bi izmišljao stvari dok su se spuštali niz reku, uključivao je i devojčice u ove svoje zamišljene avanture a sama radnja bi se zasnivala na predelima kroz koje su prolazili i piknikovali. Deca su bila toliko impresionirana pričom o zemlji čuda, da ga je Alisa molila da je zapiše i pretvori u knjigu. Alis je bila poznata po tome što je bila najopasnija od tri devojke, i očigledno je bila Dodžsonova miljenica.

Tokom godinu dana, Dodžson je pisao priče i vežbao ilustracije skicirajući prave zečeve i pokušavajući da kopira lica sa svojih fotografija sa svim detaljima. Sva lica njegovih likova izgledala su prilično tužno, a neki veruju da je izbirljivi beli zec napravljen po njemu. Nakon što je napravio savršenu priču, poklonio ju je Alis Lidel kao božićni poklon pod nazivom „Alisine avanture pod zemljom“. Na naslovnoj strani je pisalo: „U znak sećanja na letnji dan“.

Napisao je dodatna poglavlja priče i objavio je knjigu preko MacMillana. Skoro odmah je postala bestseler, ali Čarls Dodžson je želeo da nastavi svoj miran život kao profesor matematike na Oksfordu i da postojanje „Luisa Kerola” zadrži odvojeno od svog svakodnevnog života. Kasnije će objaviti nastavke ove knjige.

Čarls Dodžson je imao mnogo problema

Dok je ime „Luis Kerol” bilo vezano za poznatog autora koji je bio omiljen širom sveta, to ime je postalo ličnost koja je bila daleko od pravog muškarca. Čarls Dodžson je tokom svog života imao disleksiju, što mu je otežavalo čitanje, zbog čega je verovatno više voleo da radi sa brojevima kao matematičar.

Očigledno se veoma naporno trudio da prebrodi invaliditet, ali je još uvek mogao da se istakne na akademskom polju. Imao je i govornu manu zbog koje je mucao, zbog čega nikada nije postao punopravni sveštenik. Nikada ne bi mogao da govori pred gomilom odraslih. Ali nekako, nije imao problema da jasno razgovara sa decom.

Neki ljudi su verovali da on takođe ima OKP, jer je u svojoj autobiografiji Alis Lidel rekla da je Dodžson uvek stajao savršeno uspravno, da mu je odeća uvek bila na mestu i da je bio veoma oprezan u pogledu urednosti svega. Takođe je patio od migrene, koje mogu biti toliko bolne da postaje gotovo nemoguće normalno funkcionisati.

Nakon što je napisao knjige, Čarls Dodžson je pažljivo odvojio svoj lični život od onog „Luisa Kerola“. I ako su poštom od obožavatelja stizala pisma na Oksford, on nikada nije odgovrao, i zamolio bi da se sva „vrate pošiljaocu“. Činilo se da nije imao mnogo odraslih prijatelja i očigledno je imao problema da se prilagodi odrasloj dobi.

Pitanje seksualnosti

Veoma je neuobičajeno što je vreme provodio družeći se sa devojčicama umesto da sklapa prijateljstva sa odraslim ljudima. Svedoci kažu da je "prikupljao"prijatelje dece sa kojom se družio i pitao njihove roditelje za dozvolu da ih fotografiše. Pisao je pisma Alis u kojima je navodio kako bi voleo da je poljubi i kako mu nedostaje kada je odsutan. Čak ju je zamolio da mu pokloni pramen kose.

Kao deo fakulteta Oksfordske Kristove crkve, bio je deo grupe svešteničkih akademika koji su živeli u celibatu. Nije bio sveštenik, i tehnički je mogao da se venča jednog dana, ako želi. Međutim akademski poredak ih je učio da seks ometa jasno razmišljanje. Bio je naučen da potiskuje sva seksualna osećanja koja je možda imao, jer se smatrala grešnim.

U nekim od svojih pisama prijateljima, pričao je da voli decu, „ali ne dečake”. Dakle, znamo da je bio heteroseksualac, ali neki sugerišu da je možda bio i pedofil. Međutim, ima i ljudi koji tvrde da su ove izjave uglavnom izvučene iz konteksta razgovora o sklonostima prema fotografskim temama, a ne o seksualnoj privlačnosti. Svi su nevini dok mu se ne dokaže krivica, i nema ubedljivih dokaza koji dokazuju da je on ikada zlostavljao neko dete.

Jedna od najkontroverznijih fotografija Alis Lidel je ona gde kao veoma mlada devojčica od samo 6 godina, pozira u kostimu sluškinje, prosjakinje. Haljina joj je pocepana i pada sa ramena, otkrivajući joj grudi. Jednu ruku drži na kuku, a pogled joj je prodoran dok je gleda u kameru. Čini se da su joj oči mnogo starije od očiju mlade devojke. Savremeni naučnici smatraju da je ova fotografija uznemirujuća i veruju da sugeriše da je Kerol pokušavala da je seksualizuje. Međutim, istoričari tvrde da je u viktorijansko doba ovo bio sasvim normalan hobi za decu srednje klase da se oblače u kostime i poziraju pred kamerom. Alis se, u stvari, oblačila i u druge kostime koji su bili mnogo prikladniji njenom uzrastu.

Mnogi naučnici se slažu da je gajio osećanja prema Alis, ali se veoma trudio da ih potisne. Čitajući njegove dnevnike, jasno je da su dani u kojima je viđao Alisu bili mnogo emotivniji za njega. Često bi gubio san. Tokom intervjua, praunuka Alis Lidel, Vanesa Tejt, rekla je: „Mislim da je bio zaljubljen u nju, ali ne mislim da bi to sebi priznao." Obzirom na to da je Dodžson uvek bio u društvu njene dadilje ili roditelja kada ju je viđao malo je verovatno da se nešto neprikladno zaista dogodilo.

U jednoj od knjiga koje je napisao o matematici, Dodgson je priznao da bi sebi vrtio brojeve kroz glavu u vremenima kada se borio sa nečistim mislima. Pošto je bio u potpunom celibatu, ovo je takođe lako moglo da se odnosi na seks sa odraslim ženama, ali iz njegovih dnevnika, pisama i publikacija bilo je jasno da je duboko gurnuo sva svoja osećanja da bi preživeo.

Kada su u javnost izašle glasine o njegovim mračnim motivima koji stoje iza prijateljstva sa devojčicama, stiglo je na desetine pisama od žena koje su odrasle oko njega. Svi tvrde da bi ih on poljubio u obraz ili teme, možda bi mu s vremena na veme sedele u krilu, ali veze nikad ne bi išle dalje od toga. Ova vrsta odnosa nije bila tako čudna u viktorijanskoj eri kao što bi danas izgledala.

Prava Alisa je bila umorna od slave godinama pre nego što su dečje zvezde glumile na televiziji i u filmovima. Postala je poznata ličnost jer je bila prava Alisa u zemlji čuda. Njene fotografije su se pojavljivale svuda, pa su ljudi znali kako izgleda i gde živi. Nije mogla da ode nigde u javnosti, a da ljudi ne komentarišu priču i postavljaju joj pitanja o Alisi u zemlji čuda.

Kako je odrastala, umorila se od toga da bude povezivana sa likom. Kada je imala 11 godina, njena porodica je prekinula prijateljstvo sa Čarlsom Dodžsonom, ali je on ipak uspeo da je fotografiše kada je napunila 18 godina. Na fotografiji se lako vidi da izgleda veoma nesrećno i neprijatno. Ovo je takođe moglo biti zbog činjenice da je to bilo ubrzo nakon smrti njene sestre Edit. Život više nije bio magično mesto kao što je to bio nekada dok je bila devojčica. Većinu svog odraslog života pokušavala je da nastavi dalje i živi sopstvenim životom podižući porodicu na engleskom selu.

Kada je bila mnogo starija, u svojim 80-im, činilo se da Alis mnogo više prihvatala vezu sa svojim likom. Otišla je na put u Njujork, a snimljena je kako govori da je putovanje skoro jednako uzbudljivo kao i njene avanture pod zemljom. Kada je preminula, na njenom nadgrobnom spomeniku se pominje „Alisa u zemlji čuda“.

Debata o psihodeličnim drogama

Pošto je Alisa u zemlji čuda tako čudna priča ispunjena nadrealnim, pa čak i zastrašujućim slikama šarene mašte, ima mnogo ljudi koji pretpostavljaju da je Luis Kerol morao da poludi kada je pisao knjige. U najmanju ruku, veruju da su nagoveštaji o psihodelicima rasuti po stranicama.

Prema nekim tumačenjima priča je puna droga koje menjaju stanje uma, gusenica bi pušila opijum, jer je to u to vreme bilo legalno. Komadi pečuraka bi mogli biti referenca na halucinogene pečurke, a boce misterioznih tečnosti koje Alis pije mogle bi biti otrov za drogu laudanum.

Međutim, profesorka po imenu dr Heder Vortington sa Univerziteta u Kardifu veruje da percepcija da postoje skrivene poruke o drogama potiče iz hipi kulture iz 1960-ih i da ih ljudi nameću upravo zbog toga.

Osa u perici

Kada je Mekmilan trebao da objavi Alisine avanture u zemlji čuda, Luis Kerol je morao da radi zajedno sa jednim od najboljih dečjih ilustratora u to vreme, Džonom Tenijelom. Knjizi je dodato nekoliko novih poglavlja koja nikada nisu postojala u verziji koju je poklonio Alis, uključujući ludu čajanku, koja je na kraju postala jedna od najpoznatijih scena u priči. Bez Tenijelove pomoći, priča možda i ne bi zaokupila maštu mnogih, da su se zadržali samo na Kerolovim originalnim crtežima.

Pošto su sva ova stvorenja postojala u umu Luisa Kerola, morao je da pokuša da Tenijelu objasni neke prilično čudne koncepte, poput igranja karata koje mogu da hodaju i govore, i stvorenja koja jednostavno nisu postojala u stvarnosti a na koje je Alisa tamo naišla. Kad god se ilustracija ne bi poklapla sa onim što je Kerol zamislio, on bi je poslao nazad i zamolio Tenijela da to uradi iznova. Možemo samo zamisliti koliko je to moralo biti frustrirajuće za Tenijela, koji je navikao da dobija mnogo pohvala za svoj rad.

Bilo je jedno poglavlje u priči koje je Džonu Tenijelu zadalo toliko tuge, da je očigledno rekao Luisu Kerolu da ga se reši. To je bila scena u kojoj Alis upoznaje osu koja je imala raskošnu, plavu kovrdžavu kosu. Oćelavio je, pa je bio primoran da nosi periku smešnog izgleda. Tenijel je očigledno rekao Kerolu: „Osa u perici je potpuno izvan svih okvira umetnosti."

Usamljenost i slomljena srca

Jednog dana 1863. godine, naizgled niotkuda, prijateljstvo između porodice Lidel i Čarlsa Dodžsona se raspalo. Vodio je pedantne zapise o svom svakodnevnom životu u dnevniku. Desilo se nešto što je narušilo njihovo prijateljstvo. Pet meseci uopšte nije pominjao Lidelove, sve do decembra te godine, gde ih je primetio na božićnoj zabavi. Napisao je da je morao da se sakrije da ne bi naleteo na njih. Na kraju su se našli na čaju, ali to je bilo strašno neprijatno, i bilo je jasno da se prijateljstvo ne može popraviti.

Kada je umro, njegove nećake su nasledile njegove dnevnike. Odlučili su da iseku stranice onoga što se dogodilo tog dana, skrivajući dokaze o nečemu za šta svi pretpostavljaju da bi narušilo reputaciju njihove porodice. Do danas su tačni detalji o razlozima kraja njihovog prijateljstva ostali misterija. Kao da je istina iza te stvari bila toliko traumatizirajuća, da bi njegove nećake više volele da se to nikada ne povezuje sa sećanjem na njihovog strica.

U pismu koje je Kerolova nećaka pisala prijatelju, ona kaže da isečene stranice iz dnevnika objašnjavaju da je gospođa Lidel planirala zaveru da ga spoji sa dečjom guvernantom, Meri Priket. Očigledno, pretpostavka da je pokušavao da se udvara Meri Priket bila je jedini razlog zašto je odraslom čoveku bilo dozvoljeno da provodi toliko vremena sa decom u vrtiću. U porodicama srednje klase bilo je deo dužnosti majke da se pobrinu da dadilji njihove dece pronađu odgovarajućeg muža. Međutim, Luis Kerol se nikada ne bi oženio Meri Priket. On je zapravo na njoj bazirao lik zle Crvene kraljice, jer je uvek kritikovala decu kada su se loše ponašala.

Gospođa Lidel mu je takođe očigledno dozvolila da se udvara Alisinoj starijoj sestri, Lorini. Tada je imala 14 godina. Podoban uzrast za udaju tada je bio samo 12 godina, tako da se za majku koja je bila željna da uda svoje ćerke to zapravo smatralo normalnim, dok bi se danas to smatralo zlostavljanjem dece. Neki ljudi veruju da je možda rekao gospođi Lidel da bi, ako se uopšte bude ženio nekom od devojaka, radije sačekao godinu dana kako bi oženio Alis, koja je tada imala 11 godina. Ovo je, naravno, samo nagađanje, ali u njegovim dnevnicima se vidi da je imao jaka osećanja prema njoj.

Prema Alisinoj pra-praunuki Vanesi Tejt, Alisina majka je bila veoma otmena i snobovska. Želela je da se njene ćerke udaju za kraljevsku porodicu, a neko poput Čarlsa Dodžsona nikada ne bi bio dovoljno dobar za Alis. Kao najlepša i najinteligentnija ćerka od njih tri, najverovatnije bi se udala za plemića. Tejt veruje da bi gospođa Lidel svakako želela da prekine njihovo prijateljstvo kako su devojke odrastale jer bi tako sprečila bilo kakvu šansu za stvaranje romanse između njih.

Nakon misteriozne tuče, gospođa Lidel je spalila sva pisma koja je Alis dobila od Dodžsona. Kada je imala 80 godina, Lorinu je intervjuisao biograf i zamolili su je da objasni šta se to desilo da se porodično prijateljstvo prekine. Nije ulazila u previše detalja, rekavši da je Luis Kerol postao previše ljubazan prema Alis, što je izazvalo svađu sa gospođom Lidel, zbog čega su se razišli.

Iako je bio sveštenik, Čarls Dodžson je mogao da se oženi i dobije decu, baš kao što je to učinio njegov rođeni otac. Međutim, nikada nije našao ženu sa kojom je želeo da provede ostatak života. U jednom od svojih dnevničkih zapisa napisao je: „Molio sam se Bogu da mi da novo srce." Umro je kao neženja.

Sramotne fotografije

Osim što je proučavao matematiku, Bibliju i pričao priče deci, Luis Kerol je imao strast prema fotografiji. Uprkos činjenici da je voleo da fotografiše druge ljude, sebe nije želeo da fotografiše. Plašio se da će ga ljudi prepoznati u javnosti ako bude previše njegovih slika. Više je voleo da ima svoju privatnost.

Omiljeni fotografski predmet su mu bila deca, a „skupljao” je dečje drugare koje je redovno fotografisao. Ovo je postalo jedna od najvećih kontroverzi jer je napravio nekoliko fotografija mladih devojaka kada su bile potpuno gole. Danas bi to bilo nezakonito i brzo bi ga dovelo u zatvor. Međutim, tada se smatralo da je to umetnički izraz koji slavi detinjsku nevinost, a roditelji su davali saglasnost da njihovo dete učestvuje u fotografisanju i verovatno su stajali u blizini dok se to dešavalo.

U dokumentarcu Timeline pod nazivom Tajni svet Luisa Kerola, istraživači su u francuskom muzeju pronašli fotografiju mlade tinejdžerke od oko 14 godina. Pripisana je Luisu Kerolu kao i Alisinoj starijoj sestri, Lorini Lidel. To je bilo otprilike u vreme kada se pričalo da su se udvarali jedno drugom. Devojčica ne izgleda baš srećno na slikama, ali ne postoji ništa u vezi sa tim što bi moglo dodatno pojasniti fotografiju.

Dok bi savremeni istraživači to videli kao dokaz njegove pedofilije, ova devojka je već prošla kroz pubertet i svaki dan se sve više fizički razvijala u ženu. Međutim, gospodin i gospođa Lidel nikada ne bi dozvolili svojim ćerkama da poziraju za ove vrste pikantnih fotografija u bilo kom uzrastu, iz straha da će to uništiti njihovu reputaciju mladih dama koje pokušavaju da nađu muža. To znači da ako je ovo zaista fotografija Lorine Lidel, Luis Kerol bi to uradio bez njihovog znanja.

Ovo je izazvalo veliku kontroverzu savremenih istoričara jer postoje stručnjaci koji tvrde da je ova fotografija lažna, i da ne treba da uništi njegovu reputaciju. Međutim, tvorci dokumentarca angažovali su dva različita stručnjaka da izvrše nekoliko testova na fotografiji, a oni su saglasni sa tim da je najverovatnije originalna. Da je gospođa Lidel saznala za fotografiju? To čak mogao biti pravi razlog prekida prijateljstva.

Skoro princeza

Gospođa Lidel je imala namere da se Alisa uda za višu klasu i dobila je nadimak „Kingfisher“, jer je uvek gurala svoje ćerke da se udvaraju najboljima od najboljih i upoznaju nove muškarce koje bi šarmirale na zabavama.

Trebalo je da bude ponosna, jer se Alisa umalo udala za sina kraljice Viktorije, princa Leopolda. Studirao je kao student na Oksfordskoj crkvi, gde je radio Alisin otac. Nažalost, članovima kraljevske porodice nije bilo dozvoljeno da se udaju za bilo koga iz srednje klase.

Alisa se na kraju udala za drugog studenta sa Oksforda - profesionalnog igrača kriketa po imenu Redžinald Hargrivs. Imali su tri sina. Nazvala ih je Leopold po princu, Alanu, a još jednu Karil, što bi se moglo protumačiti kao varijacija „Kerola“. Kao da je odala počast muškarcima do kojih joj je bilo stalo u prošlosti. Leopold se oženio nemačkom princezom, a svojoj prvoj ćerki dao je ime Alisa. Iako nisu završili zajedno, ovo je bio lep način da odaju počast njihovoj prvoj ljubavi.

Kao udata žena, Alisa i njen muž su se preselili u kuću na selu. Imala je sluge koje su joj pomagale u vođenju kuće, a u slobodno vreme je naučila da crta i slika. Imala je komforan život.

Tragično, Alisina dva najstarija sina, Leopold i Alan, ubijeni su tokom Prvog svetskog rata. Njen muž je ubrzo umro. Bila je prinuđena da proda svoje dragocenosti kako bi plaćala troškove oko njihove kuće. Godine 1948. prodala je originalni rukopis koji joj je poklonio Luis Kerol na aukciji za 15.400 funti privatnom kolekcionaru. Sa savremenom inflacijom, to je više od 215.670 dolara. Britanski muzej je na kraju došao u posed rukopisa, gde se i danas nalazi.