SAZNAJTE VIŠE

VOLELA JE JUGOSLAVIJU I O NJOJ PISALA BOLJE NEGO ŠTO BI TO URADIO JUGOSLOVEN: Ko je bila Rebeka Vest?

Ono što je za Hemingveja bila Španija, za Rebeku Vest je bila Jugoslavija.

Objavljeno: 06.08.2023. 08:00h
Autor:
Rebeka Vest, Foto: British Library / akg-images / Profimedia

Rebeka Vest je prvi put boravila u Jugoslaviji 1936. godine, drugi put 1937, a poslednji put 1938. godine. Svoja putovanja, utiske i razmišljanja sažela je u jedinstvenoj knjizi “Crno jagnje i sivi soko”. Ovaj putopis o Jugoslaviji prvi put je objavljen u Londonu 1942. godine, od kada je ovo delo kod nas i u svetu imalo nekoliko izdanja, što svedoči o njegovoj popularnosti. O kvalitetu knjige govori i činjenica da se ovo delo u Engleskoj smatra jednim od najboljih putopisa ikada napisanih.

Rebeka Vest je po mnogo čemu bila neobična ličnost. U prilog tome govori i činjenica da svoja dela nije potpisivala pravim imenom, Cecilija Isabela Ferfild, već pod pseudonimom. Takođe je interesantno što je svoj pseudonim Rebeka Vest pozajmila od imena jedne od junakinja drame Henrika Ibzena, možda zato što se obrazovala za glumicu.

Rođena je u Londonu 1892. godine, mada je deo života provela u Edinburgu, a umrla je 1983. godine.

Rebeka Vest se deklariše kao britansko – irski pisac, putopisac i publicista. Pored toga što je na neki način bila i politički publicista, isticala se i kao veliki borac za ženska prava, pa su je mnogi svrstavali u feministkinje.

Cenjena je veoma i kao pisac, mnogi njen esejistički rad porede sa radom Virdžinije Vulf. Njena najpoznatija dela su: “Povratak vojnika”, “Sudija”, “Trska koja misli”, “Fontana koja se presipa”, “Ptice padaju”, biografija svetog Avgustina, tekstovi o Nirnberškom procesu pod zajedničkim naslovom “Značenje izdaje”, kao i putopis o Jugoslaviji “Crno jagnje i sivi soko”.

O popularnosti i veličini putopisa o Jugoslaviji govori i veliki broj izdanja ove knjige, ne samo kod nas već i u svetu. Dugo je ovo delo bilo najpodrobniji izvor informacija o Jugoslaviji.

PUTOPIS O JUGOSLAVIJI

Posveta: “Mojim prijateljima u Jugoslaviji, koji su sada svi ili umrli ili porobljeni”, ispod čega stoji kao moto dela: “Dodeli im otadžbinu kakvu žele i učini ih građanima raja”, koja se nalazi na početku knjige, nosi snažnu emotivnu poruku svim čitaocima, jasno inspirisanu velikom ljubavlju prema Jugoslaviji.

Rebeka Vest prikazu Jugoslavije prilazi kao putopisac, ali i kao etnolog, antropolog, istoričar, novinar, esejista i filozof, a pre svega, kao veliki humanista i borac za ljudska, posebno ženska prava.

Putopis ne samo da prikazuje jednu zemlju, već govori i o njenim opštim stvarima i pojavama, pre svega, objedinjujući različita vremena, prostore, kulture i civilizacije, govori o opštoj ljudskoj prirodi, ističe i pomno proučava istoriografske činjenice o Jugoslaviji. Odatle njena preokupacija ratom i stalnim nemirima, mada se ova činjenica može objasniti i aspektom vremena i situacije u kojoj je knjiga napisana, ako imamo u vidu da je reč o godinama neposredno pre Drugog svetskog rata. Njena kritika rata dobija opšti karakter, koji nije vezan samo za jedno vreme, niti za jedan prostor, već uopšte posmatra i kritikuje čovekovu destruktivnu prirodu, koja ga sprečava da živi u miru i sreći. U ovom slučaju je bila veoma inspirisana nesrećom koja kroz istoriju prati ljude na prostoru Jugoslavije. Od tih zapažanja rata i mira sačinjene su njene antiratne i humanističke poruke. Između ostalog, u tome leži i vrednost njenog dela, mada to mnogi osporavaju, što je posebno došlo do izražaja u novijim vremenima, krajem 20. veka, optužujući je za pretenciozno jugoslovenstvo pod uticajem Vinavera:

“Ovu knjigu danas možemo da čitamo gotovo kao bajku o nekom izmišljenom, čarobnom mestu kakvo nikad nije moglo postojati. Rebeka je preskočila samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom očito je raslo smerom kretanja ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji. Nema sumnje da je njen vodič, beskrajno zavodljiv i brbljiv Stanislav Vinaver (u knjizi Konstantin) na nju ogromno uticao; opisuje ga kao jednog od najučenijih i najdarovitijih ljudi u Evropi, a on je na Jugoslaviju morao gledati pre svega iz beogradske i srpske perspektive.”

Autor Stojan Cerović vidi i pozitivne strane rada Rebeke Vest, ali samo u nekim površnim vidovima:

“Od zaborava ju je spasilo to što je bila tako dobro napisana, puna oštrih, dubokih, poučnih, tačnih ili makar samo veoma provokativnih opservacija i analiza ne samo o Jugoslaviji nego pre svega o stanju evropske civilizacije.”

PORUKA PUTOPISA

Možda je najznačajnija poruka Rebekinog putopisa da na osnovu civilizacijskog iskustva treba svi nešto da naučimo – da su svi sukobi, posebno na globalnom planu, besmisleni, da ne postoji opravdanje za kršenje ljudskih prava i da svi treba da se rukovodimo životom i stvaralačkim, a ne destruktivnim principima. U tome su narodi Jugoslavije izuzetni, jer su na svom primeru, posebno u prethodnom veku, iskusili patnju i smrt, iz čega bi mogli dosta da nauče o vrednosti života. U tome vidimo izvesni paradoks, pošto je potrebno postojanje kontrasta života i smrti, kao i dobra i zla, kako zapažaju mnogi autori poput Dostojevskog, Getea ili Bulgakova, pa i sama Rebeka Vest, da bi se spoznalo ono što je dobro. Dakle, opet se pokazuje da je nemoguće negirati destruktivnu stranu ljudske prirode, jer je ona sastavni, pa i na neki način, neophodni deo nas i sveta u kome živimo.